commonswikimedia.org/Litany

Nisu nebeski Srbi nikakve kamikaze ili samoubice koje žele da polete u nebesku otadžbinu, gde ćemo inače svi stići. Kad se kaže nebeski, to znači duhovni i nema nikakvo drugo značenje. Dati prednost duhovnom nad materijalnom je srž opstanka, ističe etnolog Dragomir Antonić u knjizi „Krivda i pravda“.

Po Antoniću, inače, autoru brojnih godišnjaka, srpskih običajnih kalendara, ova 2019. godina, po julijanskom kalendaru je 7527.

On podseća da je predstojeći septembar, deveti mesec u godini, nekada bio prvi. Crkvena Nova godina počinjala je prvog dana septembra, po julijanskom kalendaru.

Grozdober, pa vinski

– Ali svejedno, prvi je uvek prvi. Kad je bio prvi govorilo se: Kakav je septembru početak, takav mu je i svršetak! Možda će da važi i ove godine. Lako se proverava. Trebalo bi biti samo pažljiv na početku, da bismo znali šta će se desiti na svršetku. Srbi su ga nekad zvali grozdober i vinski. Dva lepa i milozvučna imena za ljubitelje maligana.

Svake godine u hramovima Srpske pravoslavne crkve početkom septembra meseca posle Svete nedeljne liturgije održava se moleban, za đake i studente, učitelje, nastavnike i profesore, sa prizivanjem Svetog Duha životvornog da pomogne učenicima i nastavnicima da što lakše savladaju gradivo i odupru se iskušenjima koje školsko doba sa sobom nosi. Molitva je namenjena svima, ali se uvek sa posebnom pažnjom sveštenici, đakoni, čteci i hor obraćaju đacima prvacima koji su tek stali na prvu stepenicu sopstvenog obrazovanja.

Dobro je što svi u društvu posebnu pažnju posvećuju obrazovanju, jer bez obrazovanja nema ni napretka. I čika Jova je pevao: „Dižite škole, deca vas mole“! Tako se „nebeska Srbija“ obraća svojim građanima i sa poštovanjem podržava sve koji su na bilo koji način uključeni u veličanstven i odgovoran posao koji se zove škola i obrazovanje. Ta, „nebeska Srbija“ se trudi da pomogne svakom svom građaninu da sa radošću i duhovno pripremljen dočeka početak nove školske godine. Da pomogne, a ne da oteža. Samo duhovno jaki su sposobni za svako fizičko ili materijalno pregnuće.

Prihvatanje bez pogovora

– Duhovno snažna osoba je osoba koja živi u realnom ovozemaljskom svetu, svesna svih zamki koji tim svetom vladaju. Ona je svesna snage i slabosti. Kako sopstvene, tako i svojih prijatelja i neprijatelja. Duhovna Srbija je svesna realnih odnosa – smatra Antonić.

A opstati hoćemo, ako budemo razumeli šta je „nebeska Srbija“ i ko su „nebeski Srbi“. Gospodo, nisu oni nikakve kamikaze ili samoubice koje žele da polete u nebesku otadžbinu, gde ćemo inače svi stići. Kad se kaže nebeski, to znači duhovni i nema nikakvo drugo značenje.

Za razliku od „nebeskih Srba“ realni, to jest oni koji misle da žive u realnosti početke školske godine često obeležavaju – štrajkom. Male im plate i dok se ne povećaju oni neće da rade. Visoki činovnici koji su takođe svesni realnosti i znaju da u budžetu nema novca, obećavaju da će im plate uvećati. U načelu su se odmah slože, ali gloženje oko procenta povišice potraje danima. Ali dogovore se. Kao u priči ili anegdoti o razgovoru Bernarda Šoa i uvažene engleske lejdi.

Kad je gospodin Šo utvrdio šta je uvažena lejdi, ostalo je samo da pregovaraju o ceni. Samo što za razliku od gospodina Šoa, koji će svoje zadovoljstvo sam platiti, ovde troškove dogovora ili delimičnog zadovoljstva dela realne populacije svi mi platimo. Zatim optužimo „nebesku Srbiju“ i „nebeske Srbe“ kao krivce za naše postupke. Mi ćemo uraditi sve što se od nas traži, prihvatiti bez pogovora sve što su drugi zamislili, jer zaboga mi smo savremeni, mi smo realni, nismo zatočenici prošlosti.

Razumem kad neprijatelji države Srbije i njenih građana sa mržnjom govore o „nebeskim Srbima“ i optužuju ih za sva zla ovoga sveta. To im je posao i zato su plaćeni.

Treba li samo upitati ko je bio Viljam Voker „mirotvorac“ na Kosovu i Metohiji? Ili šta sve stoji u biografiji Roberta Kupera. Ili kojih je sve „beretki“ bio pripadnik, Montgomeri, nekadašnji ambasador SAD-a u Beogradu? Ili da li se neko seća nekadašnjih konferencija za novinare Jelka Kacina? Gleda li neko arhivske snimke ili to više nije važno – zapisao je Antonić komentarišući dnevno političke događaje početkom druge decenije 21. veka.

I mudraci zaćute

Antonić je u knjizi prepričao i jedan događaj iz bolnice na planini Romanija u vreme rata.

– Februar 1994. godine. Bolnica Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Vojnik oko dvadeset godina, pod jakim lekovima, teško ranjen, oduzet od pojasa nadole, upita medicinsku sestru: „Sestro, oću li ikad više moći j…..? Držeći ga za ruku sestra odgovori: „Ma pusti, ne mogu danas, umorna sam, celu noć sam dežurala. Ranjenikovo lice se razvedri i on utonu u san iz kojeg se više ne probudi.

Ovo je Antoniću, kako navodi, ispričao prof. dr Časlav Hadži Nikolić, lekar iz Srbije, dobrovoljac u pomenutoj bolnici. Sa njegovim dopuštenjem objavio je ovu reči.

– Da se pamte. Da se prenose. Da se ne zaborave. Posle ovih reči i mudraci zaćute – navodi Antonić.

Zajednička domovina

Srbi duhom obdareni znaju kako se odnosi mogu menjati i kad se to može učiniti. Oni znaju šta bi sa potomstvom trebalo da se radi i kako ga treba vaspitavati. Da njih nema, ne bi bilo ni Srbije. Zato ih neprijatelji napadaju, ali nemojte im se i vi priključivati. Duhovna ili „nebeska“ Srbija je naša zajednička domovina. Nema jednih i drugih kad je u pitanju budućnost države Srbije.

SUTRA – Istine jednog etnologa (6): Magija od jagoda