Učiteljica iz Užica Ivana Marjanović posetila je svoje prijatelje u Vićenci, šest godina posle završetka službovanja u Srpskoj dopunskoj školi “Sveti Sava” u ovom gradu. Vićencu je posetila na samo jedno jutro i jedno popodne, ali je bilo dovoljno da se ponovo ožive uspomene.
Valentina Šprenc je rekla da prijateljstvo sa učiteljicom Ivanom je za sva vremena.
– Ivana nije samo dobar pedagog već i dobar čovek, osoba za divljenje. Deca su je zavolela zbog njene dobrote, ljubaznosti i posvećenosti, a takođe i mi roditelji. Kad je završila svoj mandat svi smo bili tužni. Prijateljstvo sa njom je večno. Ovaj susret sa njom posle šest godina mi je obasjao dušu; iako smo se videle na samo pola sata, bilo nam je dovoljno da se pogledamo u oči i čvrsto zagrlimo. Moj suprug Ljubiša i ja sreli smo se sa Ivanom, jer nam je ostala u duši – otkriva za Vesti online Valentina Šprenc.
– Postoje ljudi, gradovi, mesta koji zauvek ostanu u srcu. Vićenca je za mene drugi dom. To nije jedna priča. To je bezbroj priča, hiljadu slojeva. U srcu vlada neopisiva radost dok spremam kofere. U mislima vraćam film na prvo putovanje u Vićencu. Uspomene su me vratile u 2015. godinu kada sam tihe septembarske noći krenula put Italije. Osećanja su se preplitala. Obuzimala me tuga zbog rastanka sa dragim ljudima i odlaska iz zavičaja u nepoznato. Entuzijazam i nada bili su moji saveznici. Srpska dopunska škola u Vićenci dobila je tada još jednu učiteljicu. Eto, 2026. ponovo dolazim u moj omiljeni grad. Stižem na železničku stanicu. Ljudi se užurbano kreću ka svome odredištu, neki umorni, neki nasmejani. Moja duša se puni najdivnijom energijom zbog susreta sa bliskim ljudima i ulicama koje stvaraju osećaj da sam tačno tamo gde je potrebno da budem. Pogled mi privlači Monte Berico i Bazilika Svete Marije. Mesto koje pruža najdivniji pogled na Vićencu. Put me vodi na gradski trg Piazza dei Signori i pogled na balkone koji se nalaze na prvom spratu. Pijem prvu jutarnju kafu na trgu i uživam u prizoru koji se ne može režirati. Ne zadržavam se dugo na ulicama koje veoma dobro poznajem, ali osećam dobro poznatu energiju koju želim da iznova otkrijem – priča Ivana Marjanović.
Ističe da je prijateljstvo rod koji se po duši izabere.
– Prijatelje biramo prema sebi, svojim shvatanjima i razmišljanjima. Srećna sam i bogata, jer su prijateljstva koja sam izgradila tokom svog četvorogodišnjeg boravka u Vićenci topla, jaka, a srce kuca najdivnijim ritmom zbog ljudi i događaja koji znaju da vrate veru u ljudsku dobrotu. Ponovni susret sa njima doneo je pregršt uzbuđenja, radosti i priliku za obnavljanje bliskosti. To su trenuci za deljenje novih životnih priča, sećanje na lepa, dobra vremena i učvršćivanje bliskosti koja opstaje uprkos udaljenosti i užurbanom životu. Iskre radosti nakom susreta ispunjavaće moje srce i hraniti dušu do nekih novih susreta. Nastavićemo stvaranje novih priča i uspomena. Odlazim tužna zbog toga što susreti sa meni dragim ljudima nisu deo svakodnevice. U isto vreme moje srce ispunjava radost jer znam da imam prijatelje i prijateljstvo koje su naše duše prepoznale. Minus na termometru, plus u duši, razgovor srdačan, topao. Zaista, takvi trenuci ostaju upisani dublje od svakog pečata u pasošu.Hvala vam, dragi prijatelji, zbog toga što naša srca kucaju u istom ritmu – kaže ona.
