Koliko se zna, u šumi Koprivnici su “sveti posao” obavljali najvičniji i najnemilosrdniji ustaški koljači i iza njihove ruke niko nije pretekao da kaže kako je bilo. Ipak, ni ta dobro skrivana tajna nije ostala među omorikama u plitkim i na brzu ruku iskopanim zajedničkim grobnicama.
Ismet Duran bio je vozač jednog od autobusa koji su prevozili žrtve iz Livna na klanicu. Preživeo je rat i jednom, kad je proradila savest i okuražio ga alkohol, ispričao šta se sve zbivalo u autobusu i potom na stratištu u Koprivnici. Obelodanjena je tako istina o ustaškim orgijama na ovom gubilištu i srpskom velikomučeništvu, što će, uz ostalo, svojevremeno motivisati i Lordana Zafranovića da snimi kultni film “Okupacija u 26 slika”.
Krvavi pir
Tako se saznalo i za stravičnu sudbinu učiteljice Angele Pucarić, udate Lalić. Ona je bila udata za Rajka Lalića, automehaničara, jednog od uglednijih ljudi u Livnu. Muža joj i brata Milana su među prvima “odveli u Srbiju” i kad su došli i po Angelu ona je mirno sela u autobus, čvrsto grleći u krilu trogodišnjeg sinčića Zdravka i gajeći potajnu nadu da će je tamo negde na kraju tog puta zaista dočekati Rajko i Milan.
Kad je počeo krvavi pir, mali Zdravko je počeo da pišti. Prestravljena majka je pokušavala da ga umiri, ali je mali sve više plakao i skretao pažnju koljača. Jedan od njih je zgrabio dete, istrgao ga majci iz naručja i poneo ga prema prednjem delu autobusa, gde je kao na pozornici, pred premrlim i obeznanjenim “putnicima” izvođen ritual mučenja i ubijanja. Tu je jedan od koljača zgrabio za usta nemoćno dete da ga ućutka a drugi mu (da li baš kasapin Smajo Čakar koji se vazda falio da ima najoštriju čakiju) jednim potezom noža otkinuo glavu i bacio je u krilo majci, poludeloj od bola. Zaklali su potom i nju.
Iz jame u Tušnici od oko pedeset ubačenih Srba, posle osam dana je spaseno njih četrnaestoro. Pored najstarije Stane Raco, rodom od Pažina iz Potoka, spaseni i njena snaha Jovanka, koja je bila pred porođajem i u jami je dan ili dva kasnije rodila mrtvo dete, kao i Stanini maloletni dever Stojan i zaove Ljubica i Nevenka. Pakao su preživeli i braća Marići Pavo i Boško i sestra im Ilinka, svi iz Smrčana, zatim Simka, Ilija i Rajko Ždero kao i Zorka Ždero sa šestomesečnom ćerkicom Mirom i osamnaestogodišnjom zaovom Milkom…
Miru Ždero, najmlađu od svih koji su preživeli, našao sam u Novom Travniku 2007. Tada 67-godišnja penzionisana nastavnica, samo zahvaljujući njenom prijatelju Borku Arnautu, pristala je da progovori o onome što je tako dugo tajila – da je ona najmlađi živi svedok ustaških zverstava u tom kraju. Ova vedra i razborita žena, koju je u međuvremenu, nažalost, pokosila iznenadna teška bolest, živela je tada od uspomena, za lepe trenutke susreta sa nebrojenim đacima iz četrdesetak generacija, a najveća radost joj je bila ćerka Vera – plod kratkotrajne ljubavi i braka sa Hrvatom Alojzijem-Stjepanom Ružićem iz Doca kod Travnika – koja sa mužem Gilem Taskovim i decom, sinom Bojanom i ćerkom Vedranom, živi u Subotici.
Pobeda života
– O tome sam uglavnom pričala sa mojom majkom i bakom, majčinom majkom – kazivala mi je Mira Ždero. – A moja priča o tome je, u stvari, priča moje pokojne majke Zorke i moje tetke, očeve sestre Milke, nažalost sada takođe pokojne. Iako je bio kraj jula, u jami Tušnici je bio još veliki smet snijega i to je i pomoglo da nas toliko preživi. Majka je mene čvrsto držala u naručju, ali me ispustila iz ruku pri padu. Ona se otkotrljala na jednu stranu a ja ostala na smetu. Sa polomljenim kičmenim pršljenovima, nije se mogla vratiti po mene pa je to učinila moja tetka Milka, tada 18-godišnja djevojka. Uspjela je da me ugrabi i skloni sa smeta na koji su neprekidno padali oni koje su ubacivali poslije nas, ali ne i kamenje kojim su pokušavali da nas dotuku. Jedan kamen je pogodio u rame i slomio joj ključnu kost, ali me ona ipak nije ispustila dok me nije predala u naručje nepokretnoj majci. U jami smo ostali osam dana. Ja sam, dok je trajalo mlijeka na majčinim grudima, dojila, a onda su i meni žeđ i glad gasili okrvavljenim snijegom… Vadili nas Hrvati, naše komšije, uglavnom Perkovići, većina onih koji su nas i bacili u jamu. Prva krenula moja majka noseći mene u naručju. Može se samo zamisliti kakve je bolove trpjela dok su je sa slomljenom kičmom vukli na konopu. Kad su nas izvukli, pričala mi kasnije majka, mene je onako izbezumljenu na svjetlosti dana, umazanu zemljom, uzeo u naručje jedan od ustaša i rekao nekome od čobana da namuze i donese mi malo mlijeka.
– Ma, šta ćeš to, veseo bio, de, baci to pašče srpsko da ga nabodem na bajonet! – rekao mu drugi i otvorio nož na pušci.
– Ma, neka ga, vidiš da će i onako krepati – odgovorio taj i ne dao da me zakolje.
Mira je, ipak, preživela kao i ostalih trinaestoro. Među njima i njena majka Zorka, koju su mesecima uvijali u sirovu jareću kožu, sve dok polomljeni pršljenovi nisu zarasli. Kad je ozdravila, život je činio svoje, mlada dopadljiva udovica se udala za 18 godina starijeg udovca Tomišu Perkovića, jednog od onih retkih Hrvata koji se nisu ogrešili o srpsku nejač, verovatno i stoga što je pre rata dugo živio i radio u Sloveniji. Iza njih su ostali sin Slavko i ćerke Lucija, Mara i Ružica i svi imaju lep porod i potomstvo.
Tragedija Nika Ercega
A kolika je bila ustaška mržnja prema Srbima, posebno ubedljivo govori slučaj Nika Ercega, zvanog Gibac, iz Donjih Rujana. Ovaj nesrećni čovek je bio težak invalid. Imao je jednog magarca na kojem je obilazio sela rubom Livanjskog polja, obilazio prijatelje i dobre ljude koji su mu pomagali da prehrani i podiže decu. A deca mu stalno umirala. Kažu da je njegova supruga rodila čak devetnaestoro, ali se tek sedmoro otelo i preživelo olesti i bedu. No, na sirotu, izgleda, i nesreća leti. Negde pred rat, u Nikovoj ubogoj kući je jedne noći planula vatra i sa sirotinjskim domom progutala i njegovo šestoro dece. Strašna tragedija se pročula Livanjskim poljem, ali ona nije ganula ustaške zlotvore.
Negde krajem jula 1941. uhvatili su ga u selu Strupniću, krvnički mu pritegli i ruke i noge, natovarili ga na magarca i privezali tako da se nikako ne može skinuti. Magarca su onda ošinuli i poterali niz polje prema lugu. Niko je skapao na njemu, ali ga ni tada niko nije skinuo sa magarca, sve dok i životinja nije uginula ili se neko smilovao da i nju dokrajči, ne skidajući neobični tovar sa samara. Ustaško nemilosrđe je stiglo i Nikovu suprugu i jedino preostalo dete – završili su a ostalima u jami Ravni Dolac.
