D. Nikolić
Nebrojeni predmeti: Milanova galerija

Imam 86 godina i još radim, jer mnogo ljudi dolazi da naruči gravirane predmete o stakla, kroz osmeh je za „Vesti“ rekao Milan Stefanović Lane iz Glavice kod Paraćina, ako ne jedini graver stakla u Pomoravlju, najstariji je sigurno.

Graviranjem, poput duboreza na staklu bavi se već 68 godina. U paraćinskoj Staklari se ovim poslom bavio 32 godine, a od kada je otišao u penziju, pre 36 godina, nastavio je ovim poslom da se bavi u svojoj radionici. I ne samo što je nastavio, već je uveo i novinu – počeo je da boji predmete koje gravira.

– Imam hiljade i hiljade dezena. Najviše vole lovačke motive i cveće. Svakog dana uradim po nešto. Graviranje mi je druga ljubav. Prva je, naravno, moja porodica. Najviše volim kada oživim predmet. Ako se, na primer, razbije vaza, ja je isečem, izgraviram i napravim potpuno nov predmet. Za mene je uživanje da ostavim cvet, listove ili nešto drugo na staklu – veli deka Milan i dodaje da graviranje čaša nije mnogo teško, jer to staklo ima puno slojeva, a najteže je gravirati predmete od tankog stakla.

– Ne znam koliko sam komada stakla izgravirao u svom radnom veku. Sigurno na desetine hiljada. Radio sam na šupljem staklu, ogledalima, čašama, vazama. Najčešće graviram prirodu, lovačke motive, cveće, grožđe, ali i razne instrumente. Ne postoji harmonikaš koji nema izgraviranu harmoniku sa svojim imenom. Mladenci mi naručuju čaše ili druge predmete s njihovim imenima. U poslednje vreme dosta radim portrete, što je veoma teško, jer za to moraš da budeš veliki majstor. Ali oni su veoma traženi – ponosno će majstor Milan.

Naš sagovornik bio je prvi učenik Graverske škole u Staklari. Tamo je obučio stotinak gravera, a zvali su ga da obuči još dve generacije iako je već bio u penziji. Zato mu je veoma žao što Staklara više ne radi. Prema njegovim rečima, najteže je savladati umeće oštrenja tička, ali i naučiti kako se brusi oksidnim kamenom kako majstor ne bi probušio staklo.

Najveći predmet koji je napravio je bivša Jugoslavija, koja je i osvetljena i koja bi, kad god bi došle važne zvanice, krasila kancelariju. Manju verziju napravio je za svoju kuću. Graver Milan ponosan je što gotovo da ne postoji zemlja u kojoj nema njegovih radova.

– Najzanimljivija i najneobičnija porudžbina stigla mi je od Udruženja likovnih umetnika iz Hrvatske, koje je bilo posrednik u poslu koji je trebalo da obavim za jedan brod u Finskoj. Pravio sam ogledala za taj brod. Najveći izazov bila su mi ogledala za brodsku kockarnicu. Najpre zbog toga što radim na ravnom staklu, ali i da na njemu graviram kocakarske motive, poput karti i kockica. I to na površini od 2 metra! Za taj posao trebalo mi je tri meseca – seća se majstor Milan.

On dodaje da su ga posrednici iz Hrvatske zvali da gravira ogledala na još dva broda i da bi nesumnjivo nastavio to da radi da se nije zaratilo zbog čega ga hrvatski posrednici više nisu kontaktirali.

„Kupanje“ u kiselini

On se prvi dosetio da zubarske mašinice s dijamantima koristi za graviranje stakla. One su preciznije, a graviranje ne dozvoljava grešku. Ako nož pogrešno zaseče staklo, taj predmet može samo da se baci.

– Zato najpre flomasterom nacrtam glavne crte, a ostalo radim slobodno. Potom ispoliram urađen predmet kako bi sijao. Industrijsko poliranje sasvim je drugačije. Ono, zapravo, predstavlja „kupanje“ predmeta u mešavini kiselina – navodi majstor Milan.

Porodični zanat

Milan se opredelio za graverski zanat, jer se njime bavio i njegov pokojni otac Aleksandar. Zapravo, on potiče iz staklarske porodice. Njegova supruga Mira crtala je artikle koje su oni gravirali, a u Staklari su radili i njihov sin Nebojša i njegova supruga. Posle penzionisanja Nebojša, treća generacija gravera u porodici Stefanovića, opredelio se da gravira ikone.

Ponosan na galeriju

Pored radionice, majstor Milan ima posebnu prostoriju u kojoj je izložio svoje rukotvorine. Naziva je svojom galerijom i ponosno je pokazuje svakome ko kroči u njegovo dvorište, a naročito mušterijama koje mogu da odaberu motiv na osnovu izloženih predmeta.