Da se u svetskoj diplomatiji, baš kao i u politici, jedno priča, drugo misli, a treće radi, uverio se i sam Slobodan Milošević u više navrata, a njegov telohranitelj Goran Pajić u knjizi “Slobodan Milošević – neke druge priče” priseća se situacije sa tadašnjim ruskim ministrom inostranih poslova Andrejem Kozirjevim 1993. godine.
Lažovi i prevaranti
Milošević je sa suprugom tokom zime bio u rezidenciji Vlade Srbije Dubošnica kod Borskog jezera, ali je zbog događaja u ratom zahvaćenoj Hrvatskoj i BiH stalno bio na vezi sa diplomatama vodećih svetskih zemalja, a posebno zato što je uz posredstvo Rusije trebalo da se potpiše mirovni sporazum.
“Jedne večeri videli smo da je predsednik bio vrlo uzbuđen, pošto mi je tražio da ga često spojim sa sekretaricom Mirom i šefom kabineta. Onda je razgovarao sa stranim diplomatama. Te večeri kasno noću alarmirano je rukovodstvo opštine Bor da se pročisti put do planine Dubašnice, do rezidencije, pošto je bilo puno snega nije se moglo putem doći do nas, pa su oni poslali nekoliko mašina, grejder za čišćenje snega. Povod je bio hitan dolazak u Beograd ministra inostranih poslova Rusije Andreja Kozirjeva, koji je trebalo da se vidi sa predsednikom.
Njega je kolega noću, oko jedan čas posle ponoći, dovezao na planinu. Čim su gosta smestili u salu za prijeme došao je predsednik, pošto je prostorija bila u prizemlju. Čuli su se vrlo glasni razgovori predsednika i gosta. Sat i po vremena su razgovarali i gost se vratio za Beograd. Predsednik ga je ispratio iz rezidencije. Po ulasku u vilu, video sam da je vidno neraspoložen. Dok se penjao uz stepenice nešto je sebi samom naglas prokomentarisao: “Sve sami lažovi i prevaranti”, prisetio se Pajić.
Ta priča je dobila epilog nekoliko meseci kasnije.
Neispunjena obećanja
Predsednik je izašao u šetnju, a pošto se radi o planini, šuma je u pitanju, opreznost mora da bude na najvišem nivou jer smo stalno dobijali obaveštajne podatke o ugroženosti predsednika. Uvek je neko od nas bio u blizini dok šeta. Šetajući se u jednom trenutku predsednik se okrenu i kaže: “Hajde, priđi da ne šetam sam.”
Dok smo šetali predsednik me je pitao kako sam, a onda je razgovor prešao na temu politike.
“Vidiš Gorane, kakav je svet postao, jedno se dogovorimo, a ispadne nešto drugo. Bio si prisutan pre nekoliko meseci kad nam je stigao onaj gost tokom noći. Gospodin je učestvovao u razgovorima, dao obećanje da će se u planu koji se priprema sve što je dogovoreno ispoštovati, da bi se ispostavilo da velike zemlje rade po svome. A što je najgore, gospodin Kozirjev, koji je tada rekao da je na našoj strani, prema informacijama mesec dana posle toga, on je zajedno sa zapadnim zemljama to sve dogovarao, a nama prenosio druge stvari. Ne zna čovek kome više da veruje”, citira Pajić Miloševićeve reči.
Sloba slušao Džinovića, Mira – Crvenu jabuku
Goran Pajić, dugogodišnji telohranitelj bivšeg predsednika Miloševića, otkriva da su Slobodan i njegova supruga Mirjana, ma koliko delovali zatvoreno, zapravo bili obični ljudi koji su voleli da slušaju uglavnom domaću muziku.
“Sećam se jednog detalja dok smo bili u rezidenciji Vlade Srbije u Užičkoj 16. Prostorije obezbeđenja su bile u prizemlju zgrade. Predsednik i prof. Marković nam obično kažu kad da im se ne prebacuje veza. Neko od njihovih saradnika je zvao, tražio predsednika. Prebacili smo vezu, telefon je zvonio, ali se niko nije javljao, preneli smo gospodinu da nazove kasnije, pošto se niko ne javlja. Bilo nam je neobično, pa smo izašli ispred zgrade. U trenutku smo čuli malo glasniju muziku, pomislili smo da se to čuje iz okolnih objekata. Međutim, brzo smo shvatili da to dopire iz same rezidencije. Pogledali smo, videli predsednika kako šeta kroz rezidenciju slušajući malo glasniju muziku. Slušao je pesmu Harisa Džinovića i pevušio.”
Pajić navodi da je Milošević obožavao da sluša upravo Džinovića, dok je Mira Marković volela da sluša Merlin i Crvenu jabuku.
Fama oko Dubašnice
– U srpskoj javnosti i dalje se ispredaju najfantastičnije priče o brojnim zaštićenim objektima u kojima se Slobodan Milošević odmarao. Jedan od njih je vila sa lovištem u vlasništvu Vlade Srbije na Dubašnici kod Borskog jezera.
“Pisali su da je objekat ograđen velikom bodljikavom žicom, da su kamere na svakom uglu, da su bačene silne pare u ograđivanje te renovirane vile. A istina je da je kapija obična drvena ograda koja ograđuje objekat, da je sve to urađeno prilikom gradnje objekta i da je u takvom stanju zatečeno i ništa menjano u narednih deset godina, koliko je Milošević povremeno posećivao. U unutrašnjosti vile nije ništa menjano, jedino je dograđen bazen. A očigledno je nekome bilo u interesu da pravi senzaciju. Nažalost, ova država već 18 godina počiva na senzacionalizmu. Vrlo malo ima istine u iznošenju većine stvari u medijima, po principu istina nije bitna, treba manipulisati vestima koje idu prema građanima – zapisao je Pajić u knjizi.
Sentina “radoznalost”
Goran Pajić otkriva da su i Slobodan Milošević i njegova supruga Mirjana Marković voleli da razgovaraju sa ljudima koji su ih obezbeđivali o najrazličitijim temama. Međutim, šef njihovog obezbeđenja Senta Milenković je uvek želeo da zna o čemu su razgovarali.
– Uvek je bila mala tenzija, posle takvih situacija – piše Pajić
