Poeta i šansonijer Đorđe Balašević ispunio je obećanje i poslao autoru knjige i serijala “Kako smo zabavljali Tita” Minji Suboti pismo sa njegovom pričom o nastupima naših umetnika pred Titom i tim danima.
Duhovito i slikovito, opisuje Minja Subota Balaševićeva sećanja:
Prvo kidnapovanje
– Naravno, i ja sam svirao kod “Teče”. Kažem “naravno”, jer je poznata i otrcana priča o “Računajte na nas”. Neki mi to ne mogu oprostiti, bojim se da će pre oprostiti Titu sve nestašluke, nego meni što sam napisao tu pesmu, ali tako smo tada mislili, i to neće okajati ni činjenica da se sada udarnički i prekovremeno stidimo. Ali, evo priče o toj pesmi…
– Naš bend Rani mraz, imao je nekoliko velikih hitova te zime i tog proleća, i naglo nam je skočio rejting kod poltrona koji su birali dvorske lude za prilike kad je “Teča”, sa svitom, dolazio u Karađorđevo, gde su onako goloruki, samo sa karabinima, hrabro izlazili pred krvoločne zecove i opasne, nepredvidive srne, napisao je Balašević Suboti.
– Alo Balašević? Prvi april, šesnaest časova, lepo se doteraj…
Prvi april? Vuklo je na šalu, ali nije bila šala. Bar ne klasična. Rekao sam da imam koncert u Kragujevcu, rekli su mi da zaboravim. Oni će srediti. Još su rekli da ne pričam nikom, i da dam podatke o članovima benda. Imena, prezimena, mamino devojačko, krvne grupe, overene knjižice. Na sreću, nisu tražili uzorke one tečnosti i bris iz grla.
Alo Balašević? Knežević ne može da ide…
Knez je bio član našeg benda i tipovi su otkrili da se njegov otac oženio Ruskinjom baš u vreme Informbiroa. Aha! Tu smo te čekali. Strepeo sam da će provaliti i to da sam u trećem razredu jednom pozvonio i pobegao, ali nekako im je promaklo.
Rekao sam da je Knez nezamenjiv, a oni su mi odgovorili da za zamenu uzmem koga hoću. Naivno sam pozajmio samo dva člana grupe Neoplanti, nisam znao da, kad je “Teča” u pitanju, nema da nema.
Eh, što nisam tražio Noflera i Fila Kolinsa, ta mi se šansa skoro neće ponoviti.
Pretres u Karađorđevu
Slavnog dana sve su nas strpali u bus, pa pretres u selu Karađorđevu, nadomak imanja. Nikome od nas nije padalo na pamet, ali momci iz obezbeđenja su mislili na atentat.
Po imanju paunovi lete između egzotičnih biljaka i neobičnih stabala. Čekaj, da li je to ista ona Vojvodina u kojoj živim, sa guskama i ostalim kravama? Ne, ovo je alpski vazduh, sigurno se radi o poklonu švajcarske ambasade. “Teča” je otpakovao poklon, malo ga gustirao, pa će ga proslediti caru Hailu Selasiju. Baš smo dobro uleteli da i mi malo dišemo.
Protokol nam nije dao dugo da dišemo. Postrojili su nas kao regrute, pokazali nam crtu na tepihu koju ne smemo da prelazimo, i onda mi je jedna faca rekla da se presvučem, jer je već pola osam. Da se presvučem?
Objasnio sam da sam definitivno obučen za nastup. Dao sam sve od sebe. Imao sam ponižavajuće “štofane” teget pantalone, belu košulju i bordo pulover sa “V” izrezom. Perfektno, mislio sam, ali se faca nije složila.
“Ti nisi normalan…”
Uz konstataciju da se ni novinarima ne dopušta prisustvo na pres konferencijama bez kravate, odstranjen sam iz programa. Ali kako – u programu je bilo sedam tačaka, a ja sam učestvovao u pet?
Faca je poludela na to. Počela je potraga za konobarom, koji ima stas sličan mom, ali srećom “Teča” nije ljubio debeljuškaste konobare, i nisu uspeli da mi nađu crno odelo. Nastupio sam sasvim po svom.
Bila je to za mene velika čast. Već dugo nije, ali tada sam stigao sveže indoktriniran, kao i čitava moja generacija, i gledao sam Tita kao personifikaciju jedne Jugoslavije koju sam voleo, i u koju sam verovao, zapisao je svoja sećanja Balašević na molbu Minje Subote koji je prikupljao materijale i svedočanstva o nastupima naših umetnika pred Titom.
Šnicle za pudlice
U Tita sam prestao da verujem mnogo ranije, a sve je, nesvesno, počelo još one večeri, kad su mnogo spominjane pudlice dobile svoje šnicle na sjajnoj srebrnoj tacni, napisao je Balašević za serijal Minje Subote “Kako smo zabavljali Tita”:
– Otpevao sam svoju blanko napisanu pesmu, i pridružio se ostalim ubogim artistima kojima je bilo dozvoljeno da izdaleka, sa stolica poređanih uza zid, posmatraju drugove koji odvajaju devojke iz folklora.
Posle su me pitali da li sam razgovarao sa Titom, rukovao se, šta mi je rekao, da li se šalio, i to, i svi su bili razočarani kada sam odgovarao negativno. Ne, bio sam daleko, desetak metara, tad, i sledeći put kad sam na sličan način kidnapovan, godinu i nešto kasnije.
“Računajte na nas” je između ta dva nastupa bilo uveliko zloupotrebljavano, a ja sam bio kažnjen tako što je na sletu umesto mene tu pesmu otpevala grupa “Pepel in kri”, pošto sam zbog nekog brbljanja omladine Novog Sada proglašen malo nepodobnim. Sa tom karakteristikom sam poslat i u vojsku.
Nije vreme da se hvalim, ali meni je tada odbiti crvenu knjižicu bilo mnogo teže nego danas nekome zataškati je.
Zakasnio sam na autobus, obukao patike, seo u auto i sam otišao u Karađorđevo mnogo manje svečano nego prvi put. Program je već počeo kad sam stigao, sve je mirisalo na običnu tezgu, srce se zagubilo u međuvremenu.
Bilo je to krajem novembra one godine kada se posle novogodišnje noći “Teča” više nije pojavljivao. Maserka zvana Brigit Nilsen otpratila ga je iz sale, i tek tada sam doživeo nešto lepo na tom imanju. Gospodin Badurina, šef kabineta, čuo je za moju ploču, “Mami, umesto maturske slike u izlogu”, i poklonio mi veliki buket čudnih sićušnih ruža kojima je sve bilo aranžirano.
“Odnesite ovo svojoj majci, mladi Balaševiću. Veoma lepo pevate o njoj…”
Bog će nam svima platiti
A maršal? Od njega sam, seća se Balašević, dobio pogled, osmeh nisam izborio.
– Novinaru koji je insistirao da taj pogled opišem, rekao sam da sam Ciganin, muzikant i pokvarenjak, i da osetim kad me neko ne voli. Rekoh i to da je normalno da momak sa bradom, bez kravate, i ne može biti po volji picanu u belom odelu, sa pečatnim prstenom i farbanom kosom. To je ljudski.
Ali, vremena nisu bila ljudska. Novinar je u svom listu objavio moje ponosne reči, “da mi je najveći sin naših naroda uputio jedan dugi, prijateljski pogled, svojim toplim plavim očima…”
Kakva čast. A što se honorara tiče, i to je dogovoreno na najvišem nivou. Naime, Bog će nam svima platiti…
