Dok Norveška koristi organski komunalni otpad za proizvodnju biometana kojim pokreće gradski prevoz, a u Beču se isti otpad pretvara u struju za domaćinstva, Srbija zaostaje. Reciklaža kod nas je gotovo tri puta manja nego u proseku EU, dok divlje deponije niču brže nego što se uklanjaju. Stručnjaci upozoravaju da je hitno potrebno pronaći održiva i dugoročna rešenja.
Jedanaesti Izveštaj iz senke Koalicije 27, koju su 2014. godine osnovale organizacije civilnog društva kako bi pratila pregovore u Poglavlju 27 o životnoj sredini i klimatskim promenama, pokazuje da je u poslednjoj deceniji u zaštitu životne sredine uloženo svega oko 30% planiranih sredstava, dok je u infrastrukturu investirano 20%.
Prema rečima Igora Jezdimirovića, predsednika Upravnog odbora udruženja „Inženjeri zaštite životne sredine“ i člana Koalicije 27, efikasno upravljanje otpadom moguće je samo na osnovu preciznih podataka i stručnog menadžmenta.
– Sistem mora da izračuna ekonomsku vrednost prikupljanja, transporta, tretmana i odlaganja otpada, i na osnovu toga formira transparentnu cenu koju plaćaju zagađivači – ističe on.
Dobar primer daju Norveška i Švajcarska: Norvežani organski otpad pretvaraju u biometan za javni prevoz, dok Švajcarska naplaćuje odlaganje otpada po količini, a ne po površini stana.
U Srbiji je upravljanje otpadom i dalje u začetku. Merenja količine i sastava komunalnog otpada vrši tek manji broj lokalnih samouprava, dok ostale uopšte ne šalju izveštaje Agenciji za zaštitu životne sredine. Posledica je da najveći deo otpada završava na nesanitarnim deponijama, što zagađuje životnu sredinu i ugrožava zdravlje građana. Požari na smetlištima dodatno pogoršavaju situaciju – u 2023. godini zabeleženo je čak 1.400 požara na deponijama.
Stručnjaci upozoravaju i da reforma javno-komunalnih preduzeća nije pitanje privatizacije, već stručnog upravljanja baziranog na merenjima i podacima, kao i striktne primene zakona i kažnjavanja onih koji otpad odlažu neadekvatno.
U oblasti reciklaže subvencije ne pokrivaju sve kategorije otpada, a tek jedna trećina sredstava prikupljenih ekološkim taksama vraća se u zaštitu životne sredine. Trenutni udeo recikliranog otpada u Srbiji je samo 18%, dok je evropski standard oko 50%.
Kao rešenje, Jezdimirović ističe cirkularnu ekonomiju i energiju iz otpada. Pilot-projekte sprovode i organizacije civilnog društva i Privredna komora, dok postojeća tehnologija spaljivanja otpada (insineracija) već decenijama uspešno funkcioniše u Evropi, sa više od 500 postrojenja koja proizvode toplotnu i električnu energiju.
Prema Programu upravljanja otpadom za period 2022–2031, u Srbiji je predviđena izgradnja tri postrojenja za kontrolisano spaljivanje komunalnog otpada: u Beogradu, Nišu i Kragujevcu, čime bi se deo otpada pretvarao u energiju i smanjio pritisak na divlje i nesanitarne deponije.
– Ključno je istrajati u realizaciji ovakvih projekata jer rešenja postoje, a cirkularna ekonomija može značajno doprineti smanjenju otpada i proizvodnji energije – zaključuje Jezdimirović.
