Da je muzika univerzalni jezik koji ne poznaje granice, potvrđuje nam i priča mlade umetnice Bojane Legen, poreklom iz Vršca, koja od oktobra 2018. godine zbog master studija viole živi u Nemačkoj. Kako kaže, umetnost čovek mora prirodno da oseća, ali obrazovanjem je bolje i intelektualno spoznajemo. Iako je nedavno odsvirala završni koncert master studija, ona se sa radošću seća svojih početaka, kada nije ni slutila da će završiti školovanje u inostranstvu i imati koncerte širom Nemačke.
– Sa muzikom sam se, u nekom formalnijem smislu, upoznala kad sam imala pet godina u dečjem horu Muzičke škole “Josif Marinković”, u kojoj sam godinu dana kasnije počela da učim da sviram violu. U tom trenutku nisam imala definisanu želju koji bih instrument htela da sviram, čak viola nije bila moj prvi izbor. Još se sećam testa koji smo svi radili posle položenog prijemnog, na kom sam, vođena dečjom, naivnom logikom, kao željeni instrument navela klavir jer je veći od viole. Pretpostavljam da je pukom srećom bilo previše prijavljenih za klavir pa sam počela sa violom – priča nam Bojana.
Master studije na Visokoj školi za muziku i pozorište u Hamburgu su joj otvorile mnoga vrata i napravila je značajan iskorak u karijeri. Bojana smatra da je to delom i zbog toga što se u Nemačkoj klasična muzika više vrednuje, jer je deo njihove kulture.
– Ovde se klasična muzika svakako više vrednuje i poznaje, u velikoj meri jer je deo njihove narodne tradicije i identiteta sa kojim se poistovećuju, samim tim je bolje razumeju i imaju potrebu da je neguju i promovišu. Svest o kulturi kao jednom od najvažnijih činioca je na neuporedivo višem nivou nego u Srbiji, nažalost. Jasno je da su razlozi za to brojni, tako da treba razumeti i slabije finansijsko stanje kod nas.
Naša sagovornica navodi da je u Hamburgu imala podršku kolega i profesora Borisa Fausta, ali ističe da se ipak rado seća i svojih nastupa u vreme dok je studirala u Beogradu.
– Imali smo na fakultetu sekstet Dolče. Svirali smo kamernu muziku širom Srbije. Dragi su mi koncerti koje smo svirali na festivalu u Pančevu, u Narodnom muzeju Kraljevu. Nastupali smo nekad i kao kvintet, jedan divan koncert smo u tom sastavu imali u Muzeju Vuka i Dositeja.
Bojana nam otkriva da će najverovatnije ostati da živi i gradi karijeru Nemačkoj, kao i da joj je najveći san da svira u nekom većem orkestru u inostranstvu.
– S obzirom da sam odsvirala završni koncert master studija, sledeći korak je svakako posao. Ono što bih najviše volela jeste prilika da radim u nekom od orkestara ovde u Nemačkoj ili u nekoj drugoj zemlji u inostranstvu, pre svega zbog drugačije svesti i pristupu kulturi. Sa druge strane, zbog većine drugih stvari, koje moja domovina ima, pre svega porodice i prijatelja, rado bih se vratila u Srbiju. Ipak, za sada osećam da su planovi u bliskoj budućnosti vezani za Nemačku. Samo će se već pokazati – kaže mlada umetnica.
Najradosniji koncerti u hramu
Zbog korone virusa koncerta je neuporedivo manje, ali kako kaže, svaki koji je do sada odsvirala u njenom srcu zauzima posebno mesto jer je muzika njen život.
– Pored mnogih divnih, zanimljivih i sviranih koncerata u zaista lepim salama u Nemačkoj, posebni i najradosniji su oni koje sviramo u našem hramu Sv. Arhangela Mihaila u Hamburgu, koje sa mnogo ljubavi i podrške organizuje naše sveštenstvo. Obično ih organizuju oko velikih praznika, kao što su Vaskrs i Božić gde pored nas studenata muzike iz Hamburga, nastupa i hor hrama Sv. Arhangela Mihaila – priča Bojana.
Rad brusi talenat
Kada je počinjala, priznaje Bojana, nije bila svesna da je učenje svakog instrumenta prilično zahtevno, da traži posvećenost i veliki rad.
– Godinama se potreba za radom sve više uvećava, iako napredujemo, zahtevi programa koji prolazimo kao i očekivanje nas i okoline su sve više. Kao i sve čemu se potpuno posvećujemo, traži mnogo ali i dosta lepog nam daruje. Trenutno vežbam između četiri i šest sati dnevno. Talenat je nešto bez čega ne možemo ozbiljnije da se bavimo umetnošću, ako mogu da se usudim tako da kažem. Rad, je sa druge strane nešto bez čega se na gotovo svakom nivou ne može. Rekla bih da je sam talenat neophodan, ali bez rada nedovoljan. Isti je slučaj i obrnuto. Veliku ulogu igraju prvi profesori i stav koji ka tome zauzmu roditelji – ističe Bojana.
