Milinko Milo Milovanović obeležio je život Srba u Berlinu, a njegov doprinos sportu, kulturno-zabavnom životu i humanitarnim akcijama je nemerljiv. Sa svojih 68 godina daleko je od završne reči kada je u pitanju promocija otadžbine. Zahvaljujući njemu, reprezentacija Srbije u art-fudbalu, u kojoj se takmiče poznati glumci, pevači ili nekadašnji sportisti, učestvuje na svetskim prvenstvima, i veoma je uspešna među 16 najboljih nacionalnih timova. Prvenstva su se do sada održavala u Moskvi, što ove godine neće biti moguće, a Milo je izdejstvovao da domaćin bude Beograd.
– Pored više “svetskih fudbalskih sila” kao što su Brazil, Argentina, Holandija i druge, ja sam uveo i reprezentaciju Srbije, sačinjenu od cenjenih pevača, glumaca, sportista, a u tome mi je pomogao Maksa Ćatović. Predsednik našeg tima je Emir Kusturica. Pre par nedelja upravo me je nazvao Ćatović, jer ovo svetsko prvenstvo neće moći da se održi u Moskvi i pitao me da li bih ja bio spreman da ih u tome podržim i da organizujemo prvenstvo u Beogradu. Na prvenstvu će učestvovati 16 art-fudbal reprezentacija – kaže Milovanović, selektor reprezentacije i predsednik Nemačkog saveza art-fudbala.
Srpski Brus Li
O Milinkovom životu mogao bi se napisati ne jedan, već više romana. Rođen u topličkoj Velikoj Plani kod Prokuplja, Milinko se rano seli kod sestre u Beograd, gde se oprobao kao pionir u fudbalskim klubovima Bratstvo i Palilulac. Odmah posle osnovne škole, 1970, pridružuje se ocu i dedi u Berlinu. Deda je neposredno posle Drugog svetskog rata stigao u Nemačku i započeo karijeru u folksvagenovoj auto-industriji, u Volfzburgu, dok je otac došao šezdesetih godina. Posle srednje škole i Milo se okušao u automobilskoj branši. Odmah po dolasku počeo je da igra fudbal u berlinskoj Herti. Međutim, početkom sedamdesetih popularni filmovi sa Brusom Lijem odvukli su mu pažnju od fudbala. Milo se brzo prebacio na karate, zatim na tekvondo, pa na boks, i konačno na kik-boks.
– Po završetku srednje škole najpre sam radio kao automehaničar u Mercedesu, što je potrajalo, ali me nije sprečavalo da i dalje treniram i obučavam druge u svojoj školi. Zatim sam postao majstor u oblasti automehanike, a falilo mi je još godinu i po dana da postanem i mašinski inženjer. Pažnju od ove struke odvukli su mi škola borilačkih veština koju sam otvorio, a uskoro je došao i kafić – priseća se Milinko za “Vesti”.
Važan događaj koji ga je dodatno motivisao da se posveti jednoj od borilačkih veština bila je prva promocija kik-boksa u Berlinu, 1974. godine. Te manifestacije Milo se dobro seća.
– Tada je u Berlinu organizovano Evropsko prvenstvo. Nažalost, nisam uzeo nijednu medalju, iz prostog razloga što mi kao pripadniku jednog drugog saveza nisu ni dozvolili da se takmičim. Svejedno sam ispratio prvenstvo sa velikim interesovanjem. Svetski publicitet takmičenja, takođe nije izostao, a među prisutnima našli su se i Čak Noris, kao i Linda Li, udovica godinu dana ranije tragično preminulog legendarnog kung-fu majstora i svetski poznatog glumca Brusa Lija – priča naš sagovornik.
Sa kojom strašću je Milo harao sportskim borilištima u različitim veštinama i istovremeno ostao veran bojama zemlje iz koje potiče pokazuju njegovi rezultati. Čak 12 puta bio je prvak Nemačke u karateu, a 1981. godine prvak Evrope u tekvondou, i to kao reprezentativac Jugoslavije. Među poznatijim tekvondo borcima u Jugoslaviji bio je jedini iz Srbije.
Domovi za izbegle
Dok je na borilištima nizao uspehe, polako je uplovio i u ugostiteljske vode.
– Prvi restoran otvorio sam negde 1981. u samom centru grada, na mondenskom Ku-damu, a restoran se zvao Kod belog crnca. Počeo sam sa velikim minusom jer sam uzeo kredit od 130.000 maraka, ali sam taj dug brzo pokrio. Ovaj posao vodio sam punih pet godina i posle solidnog uspeha prodao ga za tri puta veću cenu od uložene. Planirao sam da od zarađenog novca sa suprugom Marijom kupim hotel u njenom zavičaju, u Španiji. Taj plan se ipak nije ostvario, ali sam onda krenuo sa domovima za izbeglice. Otvorio sam dom koji je bio prvi u Berlinu i obezbedio sam smeštaj za 560 izbeglica. To je bilo još osamdesetih godina kada je trebalo smestiti Ruse koji su tražili spas od Černobilja. Posle pada gvozdene zavese pohrlili su mnogi sa one druge strane koje je trebalo smestiti u Zapadnom Berlinu. Nedugo zatim, kreću ratovi u bivšoj Jugoslaviji, pa sam se brže-bolje potrudio da zbrinem što više naših – priča Milovanović.
Profit od restorana bio je dovoljan da se nešto odvoji i za sport. Sebe je, kako kaže, pronašao u kik-boksu, pa je otvorio i školu borilačkih veština u kojoj je broj polaznika brzo dostigao 5.000. Menadžersko angažovanje u sportu Milu nije smetalo da trenira nove generacije, kao i da se i sam takmiči.
– Vrlo mlad, 1980. postajem selektor nemačke kik-boks reprezentacije koju sam vodio i kao sportski direktor sve do 1995, a u međuvremenu se i dalje takmičim. Tri godine sam bio i predsednik Nemačke kik-boks reprezentacije. Trenerskim poslom počeo sam da se bavim znatno pre nego što sam završio takmičarsku karijeru. Nije bilo titule koju nisam osvojio, jedino ograničenje mi je bilo što sam bio strani državljanin. Sa timom nemačke reprezentacije koji sam vodio kao trener bili smo prvaci Evrope u Londonu 1988. i prvaci sveta u Berlinu 1991. godine. Poslednji put, lično sam nastupio na takmičenju sa 39 godina – kaže Milinko.
Pesmom protiv bombi
Milovanović je imao toliko energije da mu angažovanje u sportu nije bilo dovoljno već je ponovo svoj život upotpunio i ugostiteljskim poduhvatima koji su znatno obogatili društveni život naših ljudi u Berlinu.
– Ipak se vraćam ugostiteljstvu i otvaram kafić Top 3 u Lerter Štrase u Alt-Moabitu. Tada je moglo mnogo više da se zaradi nego danas. Ujedno finansiram i otvaranje istoimene televizije u rodnom Prokuplju koju sam deset godina kasnije poklonio opštini. To je bilo devedesetih godina kada su besneli ratovi u republikama bivše Jugoslavije i kada je bilo vrlo rizično upuštati se u takve poslove. Najviše su dolazili naši ljudi, a kad Nemci pokušaju da se okupe, mi ih upozorimo da je u pitanju zatvorena manifestacija, pa je domaća atmosfera ostala “netaknuta”. Kafić je radio 24 sata dnevno i uvek je bilo naših ljudi koji su imali potrebu da dođu posle radnog dana, bez obzira na to koja je smena bila u pitanju i svi su bili zadovoljni i osećali se kao kod kuće – seća se Milinko.
U želji da obezbedi mesto gde može da se okupi veći broj naših ljudi, Milo devedesetih godina otvora i diskoteku Ćapa ćapa gde se slušala samo domaća muzika, a onda je krenuo i sa organizacijom humanitarnih koncerata kako bi pomogao Srbima u ratom ugroženim područjima. Kako sam kaže, izgledom njegove diskoteke u ulici Budapester Štrase bio je oduševljen i Zdravko Čolić.
Kada je 1999. godine Srbija zasuta bombama, Milinković nije sedeo skrštenih ruku.
– Organizovali smo tri humanitarna koncerta na kojima su pevali Zdravko Čolić, Jelena Karleuša i Aca Lukas, a prihod namenili članovima sedam porodica koje su svu imovinu izgubile tokom bombardovanja. Ulaz je bio slobodan, a gosti nisu štedeli da se za ugrožene prikupe novčana sredstva. Imao sam potrebu da koliko god mogu pomognem našim ljudima, bez ikakve želje da se to u medijima posebno ističe, i veoma sam ponosan zbog toga. Pomognuta je jedna porodica i u Crnoj Gori, a preostala sredstva su upućena u Beograd. Ujedno smo bolnicu u Prokuplju potpomogli opremom koja je transportovana u dva kamiona – seća se Milinko.
Švarcenegeru obarao ruku
Milinko je bio predsednik i selektor Nemačke reprezentacije u dva potpuno različita sporta: u kik-boksu i u art-fudbalu, što do sada još nije zabeleženo. Sportski uspesi doneli su mu poznanstva sa mnogim poznatim ličnostima.
– Družio sam se sa fudbalskim zvezdama kao što su Maradona, Pele, Plata. Poznate ljude upoznavao sam još u vreme kada sam se samo bavio kik-boksom. Na primer, upoznao sam Van Dama, a Stiven Segal je navraćao i kod mene kući. Sa Arnoldom Švarcenegerom sam jednom iz zezanja obarao ruku. On je inače i reklamirao moj Amer čaj. Među mojim poznanicima našle su se još i supruga i ćerka Elvisa Prislija.
Kod Putina u kabinetu
Koliki publicitet svetsko prvenstvo u art-fudbalu uživa u Rusiji govori i interesovanje predsednika ove velike zemlje, pa se tako Milinko na otvaranju Svetskog prvenstva u art-fudbalu 2015. godine susreo i sa Putinom.
– Pozdravio je sve nacionalne timove, ali je odlučio da samo Nemačku reprezentaciju primi u svoj kabinet. Odlično govori nemački jezik i sa svima se pozdravio. Dok se pozdravljao sa mnom, pitao me da li sam i ja Nemac, na šta sam mu odgovorio, “Ne ja sam Srbin!”, posle čega me je zagrlio. Neverovatan čovek, malog rasta, sa pogledom zmije, a kada se rukujete s njim, osetite da je osoba neverovatne odlučnosti – potvrđuje iskusni sportski borac i takmičar.
Privredni most
Poslednjih godina, ljudi iz Nemačke vlade intenzivno pokušavaju da uspostave kontakte sa političarima i privrednicima iz Srbije da bi se što više unapredila privredna saradnja ove dve zemlje. Kao čoveka koga dugo poznaju i u koga imaju veliko poverenje, zvali su Milinka da se pridruži njihovom timu i predstavi im privredne resurse svoje otadžbine.
– Već sam tri-četiri puta bio sa nemačkom delegacijom privrednika koju je izabrala nemačka vlada, a delegaciju je jednom predvodio i predsednik Frank-Valter Štajnmajer. Imali su planove da deo proizvodnje Folksvagena prebace u Srbiju, kao i proizvodnju akumulatora. Još se očekuju rezultati pregovora, pošto je korona sve to znatno poremetila – navodi on.
Porodica najveći uspeh
Slobodno vreme Milo provodi sa porodicom i u druženju sa prijateljima iz Srbije.
– Nastojao sam da budem vredan, ali je i sreća odigrala svoju ulogu. Najvećim uspehom smatram, ipak, što sam uspeo da sačuvam porodicu i održim je na okupu. Sa suprugom Marijom imam dva sina Davida i Danijela i ćerku Dijanu, kao i dva unučeta, i svi živimo u Berlinu. Supruga je iz Španije, a njeno puno ime glasi Marija Serano Dolores. Upoznao sam je već sa 16 godina, a 1976. smo se uzeli, oboje sa po 22 godine. Iste godine rodio nam se prvi sin, David. Sin Danijel je igrao fudbal u Herti, u Bundesligi, a za reprezentaciju Srbije odigrao je četiri utakmice, u kategoriji do 19 godina. U Beogradu je igrao za FK Bežanija, a onda ga je fudbalski transfer odveo na Maltu, gde je igrao u prvoj ligi, odakle se posle par godina vraća u Berlin. Sada, sa 34 godine, igra u Trećoj austrijskoj ligi, u bečkom klubu SV Švehat, gde živi i radi – priča Milovanović.
