Kosovo je Srbija, a i Bosna je srpska. U „vatrometu“ reakcija na društvenim mrežama i prepucavanjima između korisnika iz Prištine i Sarajeva jedni drugima poželeli su da se nađu pod okriljem Srbije. Ovaj fenomen svakako je za nešto opsežnije ispitivanje, mada će takvo istraživanje`najverovatnije izostati jer su na „dnevnom redu“ mnogo važnije teme.
Do ovog oštrog sukoba u virtuelnom prostoru došlo je nakon poruke Vjose Osmani kojom se pruža nedvosmislena podrška Izraelu. U delu BiH to je shvaćeno kao uvreda, delimično i kao pretnja, pa otuda salve komentara.
Naravno, u Prištini nisu ostali dužni na takve komentare. Eskalacije sukoba na Bliskom istoku, iako u dobroj meri očekivana i najavljivana, doprinela je pojavi zbunjenosti.
Ko kome drži stranu
Naime, često je teško razumeti ko kome „drži stranu“? Zapravo, ovo je već bilo vidljivo nakon eskalacije sukoba u Ukrajini, kada je globalna većina odbila da uvede sankcije Rusiji, ali se među tim državama našlo podosta onih koje su istovremeno glasale za proukrajinske rezolucije u međunarodnim organizacijama ili čak intenzivno sarađivale sa Kijevom po određenim pitanjima.
To što u Evropi, namerenoj da ukrajinski konflikt predstavi kao borbu dobra protiv zla – nisu primećivali svu kompleksnost tekućih međunarodnih odnosa i neophodnost vođenja nijansirane spoljne politike, pretvorilo se u problem kontinentalnih razmera koji će najviše koštati Evropljane.
Elem, sada se uočava da tu iznijansiranost treba tražiti, pošto postoje i države (to jeste – državna rukovodstva) i narodi koji imaju razloge i da bespogovorno podrže Iran i da istovremeno priželjkuju neke uspehe SAD i Izraela. Albanci, kako u Prištini tako i u Tirani izgleda nemaju potrebu za bilo kakvim balansiranim stavom, „uskočili“ su u izabrani čamac i tako preuzeli sve rizike prebrzog i rezolutnog opredeljivanja.
Tek počinju komplikacije
Međutim, kada je o nijansama reč, treba upozoriti da dešavanja na Bliskom istoku predstavljaju početak daljeg komplikovanja situacije i u ukupnim međunarodnim odnosima, ali i na više geopolitičkih (vektorskih) pravaca. Jedan se posebno tiče Balkana. I taj pravac ponajviše je povezan sa daljim pozicioniranjem Turske.
Vrlo uočljivo, Iran je već prvog dana rata bombardovao sve američke vojne baze u neposrednom okruženju, osim jedne: one u Indžirliku! Još pre toga, takođe vrlo uočljivo, Turska se nije pridruživala bilo kakvom organizovanju antiiranskih aktivnosti koje su imale za cilj pripremu američko-izraelskog napada.
Naprotiv, Erdogan je pomogao vlastima u Teheranu da suzbiju januarske proteste. Pri tome, Turska je članica NATO, čak jedna od ključnih karika u ovom vojnom savezu. Istovremeno, Naftali Benet, bivši izraelski premijer u nedavnom govoru jasno je izgovorio: „Turska je novi Iran.“ On poziva na akcije protiv Turske, zato što ova zemlja zajedno sa Katarom učestvuje u „izgradnji obruča“ protiv Izraela. Prema Benetu, dakle, čak i ako Izrael ostvari značajnije rezultate u sukobljavanju protiv Irana, to ne mora značiti da je nacionalna bezbednost dugoročno osigurana pošto ostaje „turska pretnja“.
Odnosi Turske i Irana nisu jednostavni, niti kada se posmatraju sa istorijskog, niti kada se analiziraju sa tekućeg stanovišta. Zbog toga, reklo bi se i kako Turska može graditi svoju spoljnopolitičku poziciju kakav god da bude ishod. Međutim, ono što se na prvi pogled čini u perspektivi ne mora biti tako. Jer, odnosi Turske i Izraela su katastrofalni.
Pretnja i za Tursku
Prvo, pretnja za Tursku dolazi od eventualnog kolapsa u Teheranu koji bi doveo do bujanja separatističkih tendencija u iranskom Kurdistanu. Turska je u određenoj meri uspela da utiče na procese u iračkom delu Kurdistana nakon američkog zauzimanja Bagdada, ali to se sve odigravalo u potpuno drugačijem međunarodnom (i pogotovo regionalnom) okruženju. Naposletku, to je bila prevashodno američka akcija, a ovo je sada prevashodno izraelska akcija.
Drugo, intenziviranje i produžavanje sukoba u neposrednom komšiluku znači i nove izazove za ionako „krhku“ tursku ekonomiju i mogućnost novih društvenih potresa i političkih lomova na unutrašnjem planu. Ako se stvari posmatraju sa tog stanovišta, u ekonomskom, socijalnom, humanitarnom, bezbednosnom i političkom smislu, Turska će se suočiti sa vrlo neprijatnim dešavanjima i još neprijatnijim izborima.
Turskoj niti odgovara kolaps u Teheranu nakon nekoliko nedelja rata (kako to samouvereno najavljuje Donald Tramp), niti joj odgovara nastavak rata koji se može produžiti u nedogled. Ali, Turskoj pre svega ne odgovara što je formirana ovako čvrsta američko-izraelska ratna koalicija, a stvari se pogoršavaju ako ta koalicija bude ostvarila rezultate kojima će se poboljšati pozicija Izraela. Bolja pozicija Izraela ne znači samo kolaps u Teheranu kao cilj sam po sebi, već geopolitičko preoblikovanje Bliskog istoka. Zbog toga, kako je Naftali Benet najavio: sledeća je Turska.
Od činjenja ili nečinjenja Turske u narednim nedeljama zavisiće mnogo, kako na Bliskom istoku, tako i u daleko širem geografskom „opsegu“, na prostorima gde je ova država aktivna kao nesumnjiva regionalna sila. Između ostalog i na Balkanu. A to onda može menjati tekuća opredeljenja i usmerenja, determinisati neke nove procese i oblikovati drugačiji poredak.
Nije isključeno da se ono što je počelo kao „vatromet“ reakcija na društvenim mrežama naposletku ispolji kao daleko ozbiljnija stvar. Zato što je eskalacija bliskoistočne krize vrlo ozbiljna stvar.
