Lična arhiva

Bio je sedmogodišnji dečak kada ga je otac upisao u Muzičku školu. Od tada su note sastavni deo njegovog života. Osnivač je Korni grupe, najpopularnijeg sastava početkom sedamdesetih u Jugoslaviji. Potom je postao vodeći hit-mejker u zemlji.

Njegove hitove „April u Beogradu“ i „Kristina“ otpevao je legendarni Zdravko Čolić. Producirao je mnoge grupe poput Riblje čorbe, i ima velike zasluge za početak Bajagine solo karijere.

Nakon Sarajeva i Beograda, Kornelije Bata Kovač je svoj muzički put nastavio u Londonu, potom Madridu, ali se nakon svega vratio u Beograd, gde se prema sopstvenim rečima najbolje oseća. Početkom godine imao je povratnički koncert grupe Korni u beogradskom Centru Sava. Iz braka sa Spomenkom ima tri ćerke Aleksandru, Kristinu i Anju, te unuku Taru. Danas uživa u skladnom braku sa Snežanom, koju je pre 13 godina upoznao na beogradskom Sajmu knjiga.

Korni grupa

Dečji trikovi

– Rođen sam 1. januara 1942. godine u Nišu. Moj otac potiče iz mađarske porodice, a majka iz srpske familije. Otac Josip se preselio u Niš 1941, jer se tamo zaposlio kao činovnik Državnog ureda i upoznao mladu Veru Stojanović i oženio se njom. Krajem 1943. počeli smo da živimo u Subotici gde sam proveo svoje detinjstvo. U Nišu sam bio samo kao beba i tu je interesantno kako sam dobio nadimak Bata. Ljudi su dolazili kod mog oca i majke da vide novorođenče. Postojao je dogovor između oca i majke da, ako se rodi devojčica, detetu ime daje majka, a ako se rodi dečak, ime daje otac. Meni je otac dao ime Kornelije po svom ocu, a mom dedi. Kad bi Nišlije upitali kako se zove dete i kad bi čuli ime Kornelije, to im je bilo čudno, pa su me prozvali Bata.

– Odrastao sam u Subotici, šutirao loptu na ulici sa drugarima. Imam i četiri godine mlađeg brata Mihajla, poznatog novinara, sa kojim sam išao u bioskop u centru grada. Sećam se, bioskop se zvao Jadran i tu smo se služili malim prevarama. Naime, čekali smo da uđu oni koji imaju karte, njima su otkidali jedan deo karte, koji su oni bacali na pod. Mi smo uzimali te odreske i lepili na karte koje smo imali odranije i tako ulazili u bioskopsku salu.

– Već sa sedam-osam godina krenuo sam u Muzičku školu, kasnije je otac upisao i mog brata. Naš otac je bio violinista, predavao je violinu kao muzički predmet. Deda je bio dirigent, svirao je violinu i violončelo, tako da su bili aktivni i sa gudačkim instrumentima. Mihajlo je bio fantastičan učenik, a ja sam bio slab iz matematike.

Uspeh s Indeksima

– Sa 19 godina odlučujem da upišem Muzičku akademiju u Beogradu, ali nisam uspeo. Sećam se, bio sam u Subotici kad mi je ujak Branko rekao da nisam primljen. Tada mi se sve srušilo kao kula od karata, malo sam se razočarao. Ali, nisam pao duhom. Rešio sam sreću da okušam u Sarajevu. Bio sam na odseku teorija muzike i klavira i uvek imao sve same desetke. U Sarajevu su mi se ubrzo otvarala sva vrata: počeo sam da komponujem pesme za mlade pevače. Ubrzo sam se zaposlio na Radio Sarajevu i dobio sam zadatak da vežbam sa mladim pevačima. Vežbao sam sa Kemalom Montenom. Kasnije sam radio i prve snimke Dragana Stojnića. Tu sam radio godinu i po dana, onda sam dao otkaz, pošto mi je lepše bilo da budem slobodan.

– Moja kompozicija „Četiri mladića idu sa Trebevića“ bila je popularna u gradu. Kasnije postajem član Indeksa, nisam bio sa njima od početka. Jednom prilikom sam im pomogao nešto na licu mesta, a posle toga smo krenuli u šetnju i odemo do jedne kafanice. Onda mi Davor Popović ili Sloba Kovačević, ne sećam više koji od njih dvojice, kaže“ „Hoćeš ti sa nama da sviraš?“ Sve to se dešavalo kada su oni dobili poziv da krenu na turneju po SSSR od mesec i po dana. Obišli smo mnogo gradova i doživeli fantastičan uspeh. To je bila 1967. godina.

– Kad smo se vratili još malo sam svirao sa Indeksima, jer sam već razmišljao o prelasku u Beograd. Oduvek sam želeo da živim ovde. Ne znam, nekako mi je izgledalo da je sve najlepše u Beogradu i trolejbusi i ulice, i devojke naravno. Ovde sam osnovao Korni grupu. U toj grupi pevali su i Zlatko Pejaković, Dado Topić, imali smo jedno vreme i pevačicu Seku Kojadinović. Kratko vreme je sa nama bio i Zdravko Čolić, ali smo se razišli bez ikakvih svađa. Za Zdravka sam komponovao mnogo pesama – „April u Beogradu“, „Pjevam danju, pjevam noću“, „Jedna zima sa Kristinom“…

Čolić me i danas zove na svoje koncerte da mu budem gost. Budem mu gost, sviram klavir i pratim ga. Danas najviše sarađujem sa Biserom Veletanlić, njenih pet kompozicija, kao što su „Milo moje“ i „Zlatni dan“, vrte se, recimo, i u Hrvatskoj.

Brod umesto lubenice

– Sećam se – muzičari su leti voleli da se skupljaju u jednom malom mestu Bratuš kod Makarske. Tu su svraćali i Goran Bregović i Kemal Monteno. Tu na plaži je bio jedan restoran, svi smo se družili i tako se dogovorimo da nešto radimo. Goran kaže: „Idem ja do Makarske da kupim dve-tri lubenice za celo društvo.“ Prolazi vreme, njega nema, kad posle dva sata ide Goran, ali bez lubenica. Kaže on nama: „Nema lubenica, ali kupio sam brod.“ Naravno bio je to čamac, brodić. Ali, inače, brzo je pisao, on je napisao tekst za pesmu „Pisaću joj pisma duga“ za Čolu, i tu pomenuo sve gradove bivše Juge.

– U međuvremenu sam se oženio, dobio dve ćerke Aleksandru i Kristinu, Anja je rođena kasnije. U jednom trenutku sam odlučio da karijeru nastavim u Londonu. Prvo sam sam otišao u Britaniju, da bih malo izvidio situaciju i da vidim koliko je skup grad, šta tu od muzike prolazi, a šta ne može nikako da prođe. Posle dva-tri meseca sam preveo i porodicu u britansku prestonicu. Dobio sam aranžerski posao u jednom studiju u centru Londona. Radio sam za engleske pevače, ali odjedanput je nastala borba naših pevača ko će pre u London. Onda sam radio tamo i sa Nedom Ukraden, Oliverom Katarinom i Zdravkom Čolićem. Takođe, imao sam uspešnu saradnju sa pevačicom iz Mančestera Dženi Daren. Ušao sam i u jedan engleski bend i svirali smo po pabovima. Tri i po godine smo bili u Londonu, deca su odlično naučila engleski jezik, videle koji se muzički stilovi najviše slušaju. One su kasnije osnovale svoj duet K2 i bile vrlo poznate u našoj zemlji.

Sa kćerkom Aleksandrom

Ne gleda rijaliti

– Ne osećam žal što sam se vratio u Beograd iz Londona. Englezi su vrlo hladan narod. Retko se dešavalo da snime neku moju kompoziciju. Zašto? Oni kad razgovaraju sa nekim autorom koji je van njihovog područja, oni kažu: „E to je za Evropu, nije za nas.“ Valjda im nije odgovaralo ništa što ne liči na neku englesku stvar. Pa što bih radio njihove stvari, takvih već tamo ima dovoljno. Uvek sam radio pesme koje imaju neke naše motive.

– U Španiji sam proveo pet i po godina, tamo sam imao većeg uspeha. Pet godina smo proveli u Madridu, a pola godine na španskoj obali. Živeli smo u jednom prelepom malom mestu, gde smo živeli između plantaža pomorandži. Moja deca su jela te pomorandže koje su i te kako drugačije nego one iz piljara i marketa. Imao sam jedno četiri-pet mojih pesama koje su snimljene na španskom jeziku. Radio sam za dve španske pevačice koje su bile vrlo popularne.

– Televizije su preplavljene rijaliti programima, ja to uopšte ne volim. Sve je namešteno i izgled i ponašanje i tu vidite dosta sveta sa niskim stepenom kulture, ne gledam to. Ima dosta drugih emisija na televiziji koje mi više prijaju. Nisam jugonostalgičar, mada sam u tom vremenu bivše Jugoslavije stekao dosta prijatelja i mnogo dobrih poslovnih kontakata.

– Uživam u skladnom braku sa suprugom Snežanom, koju sam upoznao na beogradskom Sajmu knjiga pre 13 godina. Ona je bila na jednom pultu i ja sam tražio neku knjigu koju ona nije imala. Odem da popijem kafu i pijući tako razmišljam zašto je ne pozovem da zajedno pijemo kafu. Tako je sve počelo i uspešno traje i dan-danas, da ne ureknem nešto. Sada već imam 77 godina i sve više kontrolišem zdravlje, pazim i šta jedem, od cigareta sam odustao pre deset godina. Generalno gledano, zadovoljan sam svojom karijerom, životom, imam dobru decu, bude nekad i problema, ali se sve može prebroditi.

Saradnja sa Brenom

– Komponovao sam „Sitnije, Cile, sitnije“ za Lepu Brenu. Na kritike da sam pomešao pop i folk sam odlično odgovorio, samim tim što je ta pesma bila pravi hit. Čak je u jednom listu izašao tekst „Ćevapčići za Evropu“. Ali činjenica je da je Brena sa tom pesmom obišla sve okolne zemlje i pravila spektakle. Publika je bila u transu svuda gde se pojavila. Inače, radio sam za nju i veliki hit „Sanjam“. Ona je veliki profesionalac u svom poslu. Ja poštujem svakoga ko dugo traje.

Ovacije zbog hita „Trla baba lan“

– Početkom ove godine imali smo veliki povratnički koncert Korni grupe u Centru Sava. Jednostavno, jednom sam lupio rukom o sto i kazao, a zašto da ne napravimo povratnički koncert. Bio je problem da se okupimo, pa je najavljeni koncert otkazan, ali smo uspeli iz drugog pokušaja. Pozvali smo i druge pevače. Na koncertu su pevali i Dado Topić, ali i Dejan Cukić, Zoran Šandorov, Goran Šepa, mladi Dušan Svilar. Zlatko Pejaković nije došao. Kada je Cukić zapevao „Trla baba lan“ nastupilo je pravo oduševljenje.

Ponosan na kćerke

– Dok su Aleksandra i Kristina u muzičkim vodama, najmlađa Anja je završila organizaciju i produkciju. Radi na serijama „Ubice mog oca“ i „Državni službenik“, a muziku za obe serije radila je Aleksandra. Kristina je trenutno u Švedskoj i tamo radi. Ona se još prilagođava da bi shvatila u kakvom društvu živi i stvarno je srećna kako tamo tretiraju ljude koji nisu izvorno sa tog područja.

Vredni ljudi dijaspore

– Putujući po svetu upoznao sam dobro našu dijasporu. Sve su to vredni, radni ljudi, izgleda da su najteže prošli oni koji su otišli u Ameriku. Tamo se zaista sve svodi na rad i kuću, ali su se oni izborili i sa tim. Ono što je sigurno jeste da naše ljude svuda cene kao dobre radnike.