Iako je prvi srpski urbanista Emilijan Josimović, u želji da Beograd što pre primi izgled evropskih metropola, predvideo da ulice budu široke najmanje osam, a najviše 12 metara, ministar građevina zahtevao je i šire – glavno prestoničko šetalište Knez Mihailova ulica dugo je ličila na turski sokak. Kao i sve nove ulice, nije imala kaldrmu, a umesto kolovoza pokrivena je nabijenom zemljom. Šetače je zato leti davila prašina, a u kišnu jesen i u proleće tonuli su u blato.
|
Čamcem preko ulice |
Prvi put je ova glavna gradska arterija popločana tek 1876. godine, i to kaldrmom, koja je kasnije zamenjenja takođe kockom, ali ne od kamena nego od drveta! Uopšte, prvobitni korzo i buduće najpopularnije mesto u gradu nije imalo otmene dućane, nego samo jednu česmu, zvanu Delijska. Voda je isticala iz okruglog ozidanog stuba visokog preko tri metra na koji je bila navučena lepa metalna kapa. Delijskom se nazivao i ceo kraj oko Knez Mihailove ulice. Ime je dobio od delija, elitnih gardijskih turskih vojnika koji su odsedali u obližnjem hanu, koji je, a kako drugačije, nazvan Delijski. Delijska česma se gotovo naslanjala na zid bašte Aleksandra Karađorđevića, kneza koga su ustavobranitelji bili doveli na vlast 1842. godine pošto su prognali Obrenoviće. Kneževa bašta se prostirala duž cele leve strane Knez Mihailove ulice. Kad je šetalište trebalo da se proširi, to je učinjeno nauštrb kneževe bašte. Tada se česma, sama od sebe, našla na sredini ulice. Kasnije je srušena, ali je prilikom poslednje obnove Knez Mihailove ulice pre nekoliko decenija napravljena njena približna kopija, i smeštena je osamdesetak metara dalje od prvobitnog mesta. Tu se i danas nalazi. Knez Mihailova se od kraja 19. veka razvijala brže nego ostale prestoničke ulice. Prva u gradu, 1892, dobila je savremeni vodovod i električno osvetljenje, a kanalizaciju 1908. godine.
