"Ima li Srba u Srbiji?!" Posle vanrednih parlamentarnih izbora ovakvo pitanje, kao parafraza izazovnog istupa bivšeg ruskog ambasadora u Beogradu, najbolji je komentar rezultata političke volje građana. U mnoštvu analiza i premeravanja šta se dogodilo 16. marta 2014. čini se da su dva momenta ključna za dalju budućnost Srbije. Dve velike društvene i političke grupacije, koje idu zajedno, ostaju praktično bez svojih zastupnika u najvišem zakonodavnom telu zemlje: nacionalno-patriotski blok i evroskeptici ostali su kao organizovane političke snage ispred zatvorenih parlamentarnih dveri i preseljene su u opoziciju. Bez obzira na to što je takav rezultat posledica nesporne volje građana, Srbija danas nudi novu šizofrenu situaciju u kojoj su čvrsto nacionalno opredeljeni ljudi opozicija zvaničnoj državi, većina koja vidi šta se valja iza EU brda, posebno na primeru Ukrajine, zbrisana je uprkos svojih 60-ak procenata, a sve to je rezultat slobodne glasačke volje.
Eliminisanje nacionalno-patriotskog bloka je logična kazna iskazana srpskim nacionalistima okupljenim u DSS-u, radikalima i Dverima, budući da nisu mogli da pređu Rubikon zajedničkog nastupa na izborima, kada bi samo sa osvojenim glasovima kao solisti, zajedno bili treća politička snaga u parlamentu. Na sve to neko će reći da su upravo pobednici, naprednjaci, oličenje nacionalnog i patriotskog i glavni kapital minulih izbora. Teško je zaboraviti u kakvim su sve prilikama, a reč je o Kosmetu, Srbima u Hrvatskoj, Srbima u Crnoj Gori i tako redom, naprednjaci demonstrirali svoj patriotizam, više kao greh iz prošlosti nego kao aktuelno i iskreno političko opredeljenje.
Ako je pre ovih izbora bilo mesta za oštru i argumentovanu kritiku naprednjaka, koja je mlako ili nikako branila srpske nacionalne interese u ključnim ili incidentalnim političkim situacijama, danas je ta politika srpskog samoporicanja dobila svoj puni legitimitet voljom birača. Kapitulacija u Srbiji sada je po volji naroda, a vreme koje dolazi pokazaće svu raznovrsnost metoda i poteza koji će se prebijati svakodnevno po leđima najvećeg broja građana. Paradigma takve situacije upravo je Kosmet, uprkos kome je i bez ikakvog pominjanja u izborima, naprednjačka koalicija ostvarila "rezultat za ponos".
Analitičari se danas iscrpljuju u traženju odgovora zašto je sve tako, ističući samo u retkim slučajevima da je među Srbima pobedio duh nerizikovanja i pukog preživljavanja, u kome će neko drugi, najbolje da to bude EU, oposlovati sve što treba umesto nas. Često se u Srbiji može čuti da je danas vreme za opstanak i obezbeđivanje sigurne kore hleba, a ne za "srbovanje" i slične egzibicije u duelu sa moćnima, čime se jasno pokazuje da namera Zapada o promeni svesti kod Srba napreduje bolje nego što se očekivalo.
Na kraju, minuli izbori pokazali su koliko je mit o velikosrpskom nacionalizmu, nametnut u vreme titoizma, a upotrebljavan i danas samo puka iluzija. Danas su ozbiljniji nacionalisti i Francuzi i Nemci i Španci, koji sede u EU, nego Srbi, koje iz Brisela stalno podsećaju na nacionalistički greh 90-ih. Tako i mit o srpskom nacionalizmu ostaje kao zgodan simbol za iznuđivanje srpske krivice, bez njegove realne snage u domaćem političkom životu.
Novi srpski egoizam, zatrovan čvrstom medijskom kontrolom i manipulacijama, bez normalne kritičke javnosti, stvara ziheraški politički i životni ambijent u kome više ništa nije sramota – pa ni kad se odreknete sebe, Kosmeta kao matice srpske kulture i postojanja, srpstva kao identiteta po kome se razlikujete od drugih, na kraju i slobode… Zaboravlja se da se odricanjem od slobode ostaje i – bez hleba. Kad to postane jasno, sa rasprodajom resursa, jačom represijom, medijskim mrakom i davljenjem svake vrste stručnosti i kvaliteta, ostaće nam samo vapaj: "Šta će Srbi u Srbiji?!"
