Nagrada “Aleksandar Lifka” kojom Festival evropskog filma na Paliću nagrađuje stvaraoce za izuzetan doprinos kinematografiji ove godine otišla je u ruke pisca i scenariste Dušana Kovačevića. Blistava karijera duga pet decenija višestruko je nagrađivana raznim domaćim i stranim nagradama. Jedan je od naših najboljih dramskih pisaca svih vremena, a u dugogodišnjoj karijeri sa problemima pojedinaca bavio se na specifičan način. Rođen je 12. jula 1948. godine u selu Mrđanovac, kod Šapca. Otac mu je tog dana bio na rečnom razaraču, a kum šetao po dvorištu zabrinut koje ime da mu da.
– Rođen sam na Petrovdan, znači veliki praznik me je krstio, bio bi red da se zovem Petar.
Ali nezgodno je, kaže da se neko seti kako mu je ime dato po kralju, voljenom čika Peri. Trećeg dana deda je odlučio da se zove Dušan. Otac Đorđe bio je radio-telegrafista, majka Marija domaćica. Otac mu je bio na Sremskom frontu. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Pohađao je gimnaziju “Svetozar Marković” u Novom Sadu. Drugovi prepričavaju kako je pravio parodije na Šekspira. Voleo je da crta i u Beograd je došao da bi studirao slikarstvo. Međutim, upisao je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, a potom i Akademiju za pozorište film radio i televiziju, na kojoj je i diplomirao 1973. U osnovnoj školi je napisao “Prvi put kad nisam video Tita” i tako pokazao talenat za pisanje, ali pošto je kao srednjoškolac igrao fudbal za podmladak Vojvodine, nadao se da će se baviti sportom. U gimnaziji je s drugovima pokrenuo školske novine i prijavio se na konkurs Radio Beograda za kratku priču. I dobio nagradu. S pripovetkom nalik romanu položio je prijemni ispit na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. U Atelje 212 ušao je komadom “Maratonci trče počasni krug”. Priča je, kaže, bila problematična jer je 1968/69. godine izgubio kredit i ostao bez mogućnosti da se školuje. Spasle su ga radio-drame za koje su se tada dobijali dobri honorari. Na trećoj godini fakulteta napisao je “Maratonce” i oni su izvedeni zajedno sa “Radovanom Trećim” 1973. u Ateljeu 212. I tad mu je krenulo.
Gotovo sve što je napisao postalo je klasik, a najpoznatija dela su mu: “Ko to tamo peva”, “Sabirni centar”, “Balkanski špijun”, “Sveti Georgije ubiva aždahu”, “Klaustrofobična komedija”, “Profesionalac”, “Urnebesna tragedija”, “Lari Tompson, tragedija jedne mladosti”, “Kontejner sa pet zvezdica”, “Generalna proba samoubistva”, “Hipnoza jedne ljubavi”, “Podzemlje”, “Nije loše biti čovek”… Njegove drame su igrane u 140 pozorišta u svetu i prevođene na više od 20 jezika. I dan-danas uči i učio bi još toliko godina jer je to beskrajan proces.
Najveća nagrada mu je, kaže, kad negde sedi, a ljudi ne znaju ko je i čuje da pominju delove iz filmova i predstava koje je radio pre 20 ili 30 godina. Najigraniji je i najnagrađivaniji autor na našem govornom području u poslednjih 100 godina. Oženjen je Nadom, ima ćerku Lenu, uglednu umetnicu, i sina Aleksandra. Ima i četvoro unuka.
