Istorija odnosa Kine i Tajvana, puna je tenzija koje su često bile i na ivici otvorenog vojnog sukoba.
Svojom pozicijom, kao ostrvo na oko 150 kilometara od severoistočne obale Kine, Tajvan zauzima izuzetno osetljivo mesto, kako iz ugla geostrateških i geoekonomskih interesa Pekinga, tako i Amerike.
Koreni aktuelnih tenzija, sežu u godine nakon Drugog svetskog rata, kada su se u kontinentalnom delu Kine vodile velike borbe između nacionalističke i Komunističke partije Kine.
Dok su komunisti, pod vođstvom Mao Cedunga preuzimali kontrolu nad Pekingom 1949. godine, rivalska nacionalistička stranka, poznata kao Kuomintang, dislocirala je svoje dejstvo upravo na teritoriju spornog Tajvana. Ova politička opcija se od početka pedesetih, profilisala kao jedna od najjačih stranaka na Tajvanu.
Separatistička težnja
Od onda, odnosi su u stalnoj entropiji, izazvani separatističkim težnjama Tajvana (čija je politička elita, jedno vreme, gajila ambiciju da zbaci komunističku vlast u kontinentalnoj Kini), odnosno, težnjama Pekinga da autonomiju Tajpeja uguši na svoj način. Diplomatski napori Tajvana ka međunarodnom priznavanju, nisu dali neke rezultate jer kao suverenu zemlju Tajvan priznaje manje od dvadeset zemalja.
To je posledica i prilično jakog diplomatskog pritiska Kine na druge zemlje da ne priznaju Tajvan ili da učine bilo šta što bi sugerisalo njegovo priznavanje. Da su odnosi između dve strane prethodnih meseci sve retrogradniji, potvrđuje i komentar ministra spoljnih poslova Tajvana, koji je rekao da su odnosi sa Kinom najgori u poslednjih 40 godina. Tome u prilog govori i rekordni broj upada kineskih borbenih aviona u odbrambeni vazdušni prostor Tajvana u prethodnih nekoliko godina.
Vojna sila
U srži celokupne problematike, kako se da i naslutiti, leži tenzija između separatističkih težnji koje promoviše Tajpej, i unitarističkih pozicija iz kojih nastupa Peking. Kineski predsednik Si Đinping izjavio je da ponovno ujedinjenje sa Tajvanom mora biti postignuto, pri čemu nije isključio mogućnost upotrebe sile da bi se to ostvarilo.
Kina doživljava Tajvan pod samoupravom kao otcepljenu pokrajinu koja će jednog dana ponovo biti sastavni deo zemlje. O kineskoj istrajnosti u rešavanju teritorijalnih problema, ilustrativno govori i odgovor čuvenog Mao Cedunga koji je na pitanje šta će Kina raditi po pitanju Tajvana, odgovorio da „Kina privremeno može bez ove oblasti, recimo, sto godina“.
Nastojanja Pekinga da reintegriše spornu oblast prema nekim komentatorima, može biti putem pojačavanja ekonomskih veza sa Tajvanom (čime bi se otvorio prostor za eventualno manevrisanje i uslovljavanje), kao i vojnom silom.
Kineska nadmoć
U bilo kakvoj vojnoj konfrontaciji, kineske oružane snage bi imale ogromnu prednost u odnosu na tajvanske. Kina na odbranu troši neuporedivo više sredstava od Tajvana, a uz činjenicu da je nuklearna sila, Pekingu u prilog ide raznovrsnost arsenala koji može koristiti protiv neprijatelja, kao i brojčana nadmoć vojnog kadra.
Vreme će pokazati da li će do oružanog sukoba zaista doći, te da li će se u isti uključiti još jedan važan planetarni igrač – Vašington.
