Kristina Koturović, učenica petog razreda Osnovne škole "Sveti Sava" u Čačku, pre nepunu godinu se vratila u zemlju odakle joj potiču roditelji. Ona je živela u Velsu u Gornjoj Austriji, gde je završila prva četiri razreda osnovne škole. Iako je stigla u grad na Moravi bez znanja ćirilice, nije joj trebalo mnogo vremena da je savlada. Koliko je uspešna u tome pokazala je na međunarodnom takmičenje u Titelu, na kome je sa svojim sastavom na temu "Gubimo li svoju ćirilicu" osvojila prvu nagradu. Osim naših učenika, na ovom takmičenju su učestvovali školarci iz Rusije, Ukrajine, Belorusije, Mađarske…
Ovo je njena priča
– Ranije sam živela u Velsu, u Austriji. Pohađala sam austrijsku školu i sve učila na nemačkom. Šetajući ulicama te tuđe zemlje primetila sam da je svaki natpis bio na nemačkom jeziku ispisan i da se svuda okolo može videti samo nemački alfabet. Shvatila sam to kao normalno, jer to je Austrija. Jednog dana mama mi je saopštila da se vraćamo u našu Srbiju. Dala mi je knjigu napisanu meni nepoznatim slovima. Začuđeno sam je pogledala. Nasmešila se i rekla:
– Mala moja, ovo je Bukvar, moraćeš da naučiš naše srpsko pismo, azbuku. Deca u srpskim školama tim se pismom služe. Nije teško. Napišeš jedno slovo i pročitaš jedan glas. Nije kao u nemačkom da pišeš tri slova, a čitaš kao jedno.
Nisam bila oduševljena idejom da ja, sada već učenica petog razreda, ponovo učim slova kao kakav prvak. Činilo mi se da je preda mnom težak zadatak. Odložih knjigu bez želje da je otvorim.
Dobro jutro, dečurlijo
Povratak u Srbiju je ubrzo usledio. Septembarskog sunčanog jutra obreh se u školi "Sveti Sava" u Čačku. Na školi je bilo ispisano njeno ime pismom koje ne znam. Uplaših se, ali ubrzo shvatih da za strah nije postojao razlog. Drugari iz mog novog odeljenja su me dočekali osmehom. Rekli su mi da prvi čas imamo srpski jezik. Razmišljala sam šta će mi reći profesorka kad sazna da ne znam srpsko pismo. Plašila sam se njenih grubih reči, jer bih to doživela da sam tamo u Austriji.
Starija krupna gospođa išla je ka nama. Učinila mi se većom od škole. Pomislih da je to neka ljutita babaroga. "Au, Kiki, sad si nagrabusila", rekoh sama sebi. Sve to traje samo par sekundi dok se na profesorkinom licu ne rasplamsa široki topli osmeh i dok se ne prolomi gromoglasan pozdrav: "Dobro jutro, dečurlijo. Dobro došli u novi voz. Idemo u vagon snova da se bolje upoznamo."
Nasmejah se od srca jer sve strepnje odleteše u nepovrat. Ono profesorkino "dečurlijo" izgovoreno je tako toplo. Upoznavanje i dogovor o radu su bili brzi. Profesorka je želela da zna koliko znam srpski. Nije se naljutila kad rekoh da ne znam ćirilicu. Naprotiv, blago me je pomilovala po glavi i rekla: "Dušo, ne brini! Brzo ćeš ti to savladati. Evo, sedi ovde pored mene i gledaj. Ispisaću ti latinična slova i pored njih ćirilična. Ti ćeš to kod kuće danas vežbati i sutra ćeš već sve znati. Mi, Srbi, imamo najjednostavnije i najlepše pismo na svetu. Sama ćeš to uvideti."
Sigurna ruka zaigra valcer po papiru na kome se pojaviše predivna ćirilična slova. Istog trena poželeh da pišem kao moja profesorka i rekoh sebi da ću do sutra sve naučiti. I naučila sam. Pobedonosno sam sutradan pokazala svesku skoro celu ispisanu. Usledila je pohvala. Bila sam ponosna jer sam naučila pismo mog naroda.
Dobro, pogrešim ponekad neko slovce, ali valjda mi nećete zameriti. Ma šta imate da mi zamerite kad bolje pišem ćirilicu od mnogih od vas koji ste ovde rođeni i ovde od rođenja živeli.
Ako ste mislili da je ovde kraj, prevarili ste se…
Kao u Engleskoj
Krenem ja kroz ovaj naš Čačak da ga bolje upoznam. Trčkaram ulicama, razgledam izloge, čitam natpise. Želim da što bolje savladam ćirilicu. No, gle razočarenja! Ispred mene stoji natpis: Benevento color. Tuđe reči, tuđe pismo. Okrenem se na drugu stranu i opet tuđe reči, tuđe pismo: Carpetland, Delta generali osiguranje, Dedra, Dallas, Ecomex, Elestra, Geo Gis & Map, Inter gradex trade…
Osvrnuh se ka sestri i upitah je: "Seko, da mi nismo pogrešili… ovo sve što pročitah govori da smo mi u Engleskoj?"
Sestra se nasmeja i reče da nismo pogrešili i da je ovo naš Čačak. Pokaza mi i firme na kojima je napisano i ime grada.
"Tačno, seko, piše ime grada, ali nije napisano ćirilicom, već latinicom. Pa, zar naš narod ne koristi svoje ćirilično pismo? Kakav smo mi to narod kad ne čuvamo ono što nas čini jedinstvenim u svetu? Zašto u našoj zemlji koristimo tuđe reči, tuđa slova?"
Sestra nevoljno sleže ramenima i reče da je to pomodarstvo i da ljudi misle da isticanjem takvih naziva pokazuju svoju učenost. Htela sam tada da viknem, ali sam znala da bi mi se smejali, zato sada vičem: "Ne kiti se tuđim perjem! Narode moj dragi, zemljo moja lepa, sačuvaj svoje dostojanstvo, svoje ime, svoj jezik i svoje pismo. Ne kiti se tuđim perjem, jer će vam ga počupati, pa ćete goli pred svetom ostati. Nemojmo izgubiti svoju ličnost, nemojmo izneveriti naše pretke koji su nam ostavili bogatstvo neprocenjive vrednosti." – napisala je Kristina.
|
Nežna srpska reč |
