Tanjug
Saša ilić

Ovogodišnji dobitnik prestižne „Ninove“ nagrade je Saša Ilić, čiji je roman „Pas i kontrabas“ osvojio najviše glasova žirija. Kao i godinama unazad, ovo priznanje donelo je nove sukobe na kulturnoj sceni Srbije. Jedni hvale, drugi kude, ali svi odjednom čitaju Ilića. Iako je u književnim krugovima poznat već više od 20 godina, u žižu interesovanja šire javnosti dospeo je tek zahvaljujući ovom prestižnom priznanju.

Saša Ilić je rođen u Jagodini 1972. godine. Jedan je od urednika izdavačke delatnosti Narodne biblioteke Srbije i jedan od nekadašnjih osnivača i članova redakcije književnog dodatka „Beton“, koji su objavljivale dnevne novine „Danas“.

Većinu svojih tekstova je objavio u časopisu „Reč“, u kojem je debitovao u januaru 1995. Sa Draganom Boškovićem je 1998. objavio koautorsku knjigu pod nazivom „Odisej“. Prozno delo „Predosećanje građanskog rata“ objavio je 2000. godine kao prvu knjigu u ediciji Reč. Iste godine je priredio zajedničku knjigu mladih pripovedača pod naslovom „Pseći vek“.

Romanom „Berlinsko okno“ privukao je 2005. veliku pažnju javnosti i našao se u užem izboru za „Ninovu“ nagradu te godine.

– U „Berlinskom oknu“ sam ispričao dve paralelne priče: epicentar jedne je Berlin, a druge Beograd. Želeo sam da ispričam priču o ljudima u smutnim vremenima. Poistovećivanja tih tokova su potom, kao izraz nesvesnog, artikulisana u tekstovima nekih kritičara koji su moj roman čitali kao propagandnu literaturu. Književnost reaguje na neposrednu okolinu i događaje. Ona ne nastaje na nekom drugom mestu, daleko od nas, pa nam pisci kao moderni Hermesi te plodove donose na ruke. Takođe, ne treba isključiti ni njen zabavljački karakter. Ukoliko se neko dobro proveo čitajući neku knjigu onda je deo njene misije svakako ispunjen – rekao je tada Ilić o svom romanu.

Šest godina kasnije došao je roman „Pad Kolumbije“. Reč je o delu vremenski smeštenom, s jedne strane, u pozne osamdesete godine 20. veka, a s druge, u dane neposredno pred atentat na Zorana Đinđića, i neposredno nakon njega. Ova knjiga je bila u trci za „Ninovu“ nagradu 2010, ali je sam Ilić povukao iz konkurencije zbog neslaganja sa izborom članova žirija. On je tada oštro govorio o ovom priznanju jer je, kako je isticao, „Ninova“ nagrada kao stara sluškinja dnevne politike.

– Ne želim da učestvujem u trci u kojoj je predsednik žirija Vasa Pavković u Vučelićevom „Pečatu“ – rekao je tada Ilić.

Godine 2015. objavio je dve zbirke priča „Dušanovac pošta“ i „Lov na ježeve“. Prva zbirka je ubrzo na beogradskom Sajmu knjiga osvojila specijalno priznanje za grafičku opremu. Četiri godine kasnije nastao je roman „Pas i kontrabas“ koji mu je na samom početku 2020. doneo „Ninovu“ nagradu.

– Nisam očekivao nagradu. Moj i rukopis Milenka Bodrogića, koji je bio u najužem izboru zajedno sa mojim delo, objavljeni su u istoj ediciji. Tada sam radio kao novinar i svim medijima u Srbiji sam poslao informaciju da su objavljene dve knjige u ediciji „Noć republike“. Vest o tome nije objavljena ni u dodatku Sajma knjiga. Milenko i ja smo razmišljali kako da dođemo do javnosti i shvatili smo da nam jedino ostaje da konkurišemo za „Ninovu“ nagradu, a sada smo došli i vas sve zanima šta se nalazi u knjizi. Roman sam pisao četiri godine – rekao je Ilić.