Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca.
Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
“Sutradan su se Božo i Periša (Ćorović) zadržali malo duže oko polaganja sena svojim ovcama pa su goveda i konje poterali na pojilo dosta kasnije, ispred same noći – piše dalje Tomaš Ćorović. – Kažu da je Jovan (Perišić) ceo taj dan bio u Bukovici, sedeo u Karadžića mlinu, čekajući da Ćorovići napoje stoku i izbegne sa njima susret.
Predveče kad je prilazio Vrtoč Polju primetio je da nema sveže prtine, znači Ćorovići još nisu bili na Otokama. Nije mu bilo milo, ali ga je to malo i ohrabrilo, Božo se prepao, pomislio je. Kad je stigao na torinu, Ćorovića stoka je upravo javila na vodu i on je stao u prtinu ispred nje. Božo i Periša su išli prtinom iza svoga stada, nisu se bojali Jovana, pretpostavljali su verovatno i da nema oružja. Pretrčali su goveda pored prtine i uz povike pošli da Jovana skrajnu s puta. Došlo je do prepirke, Jovan je ispod kabanice trgao pištolj i pucao Božu pravo u slepočnicu. Drugi metak je opalio u Perišu i pogodio ga u stomak.
Čuvši pucnje, najamnici su dotrčali, videli šta se desilo i pozvali u pomoć Ćoroviće, Purena i Nikolu, koji su bili u drugom delu katuna, Kićevom Dolu. Prvo su uneli ranjenog Perišu, pa onda mrtvog Boža. Periša će posle nekoliko sati izdahnuti od posledica unutrašnjeg krvarenja.
Kad je i Periša preminuo, Puren je zajedno sa Ananijem Odovićem, pošao preko Ivice za Pošćenje. Stigli su pred zoru i saopštili tužnu vest. Selom se prolomio lelek. Komandir pošćenske čete Sava Bašović je odmah obezbedio stražu oko kuće Perišića, a zatim su – kako piše Tomaš Ćorović – sa sveštenikom Jovanom Golovićem i grupom komšija – vojnih obveznika, pošli u Vrtoč Polje da donesu poginule…”
Kako su Božidar i Periša Ćorović bili jedinci, bez muških potomaka, po drevnom običaju na kuli Ćorovića su se odmah zavijorila dva crna barjaka, belezi da se njihovom smrću kuća iskopala i muška loza utrnula. Međutim, Perišin otac Milinko, čija je snaha Anđa bila u drugom stanju, skinuo je barjak sa svog dela kuće.
Uveče, kad su poginule mladiće doneli kući, dok su se prolamali leleci i celo selo ih žalilo, Milinko je ćutke sedeo uz uzglavlje mrtvih sina i sinovca. Pred zoru, neka od starijih žena mu je besprimetno prišla i nešto mu šapnula. On je još neko vreme mirno posedeo, a onda ustao, prekrstio se i pomolio Bogu. Ljudi su ga za trenutak zaprepašćeno gledali, pomislili da je starac možda poludeo od bola za jedincem, a onda je sve brzo razjašnjeno i kroz narod je prostrujala vest da je Milinkova snaha Anđa, supruga poginulog Periše, upravo rodila muško dete.
Na golemu i nezapamćenu žalost Ćorovića, u Pošćenje se sutradan sjatio ceo Drobnjak. Božidar i Periša su sahranjeni pred pošćenskom crkvom, a veliku tragediju je ipak unekoliko ublažilo to što je makar iza Periše ostao naslednik.
Jovan Perišić je odmah po izvršenom zločinu napustio Vrtoč Polje, otišao u Bukovicu, prijavio se mesnom komandiru i ispričao šta je učinio. Ovaj ga je sproveo u Šavnik i predao plemenskom kapetanu Grubanu Ceroviću, koji ga je pod stražom uputio na Cetinje, gde ga je pola godine kasnije, “dne 25. junija 1902”, Knjaževski veliki sud (predsedavao Đuro Cerović) osudio “da odstoji vječitu tamnicu u gvožđima”, citira Tomaš Ćorović presudu koju je svojevremeno našao u Državnom arhivu na Cetinju. (Dragan Perišić tvrdi da je Jovanu glavu spasilo to što je u proleće, kad je sneg okopneo, na razbojištu nađen pištolj nekoga od Ćorovića koji je odmah predat sudu, što je bila velika olakšavajuća okolnost, dokaz da Perišić nije olako i bez velikog razloga potegao oružje. Uz to i Tomaš Ćorović ističe da su Božidar i Periša bili naoružani, ali je Jovan očigledno bio brži…).
Godine u tamnici
Jovan Perišić je u tamnici ostao dvanaest godina. Pušten je 1914, čim je počeo Prvi svetski rat i Crna Gora nesebično stala na stranu napadnute Srbije, a protiv moćne Austrougarske imperije. Stao je i on u stroj ratnika, ali ne pod barjak Drobnjačkog bataljona, i podelio žalosnu sudbinu neustrašivih crnogorskih vitezova, koji su posle mojkovačke epopeje i neprolazne slave koju su tu stekli, ostavljeni od kralja i vlade i prepušteni na milost i nemilost nemilosrdnog i kivnog švapskog okupatora. Većina ih je, kao što je poznato, potom dospela u Nađmeđer i druge zloglasne austrougarske logore i mučilišta, kroz koja je prošao i Jovan Perišić.
Zaštitni nadimak
Sina poginulog Periše Ćorovića, ubrzo po rođenju krstio je pop Jovan Golović, ali sem popa, dede Milinka, majke Anđe i kuma, niko nije tačno znao koje su mu ime dali. Prozvali su ga Mujo da bi ga, po iskonskom verovanju, to “tursko” ime čuvalo od zlih očiju i svake nenavake i tek mnogo godina kasnije, kad je on stasao i postao ozbiljan, familijaran čovek, saznalo se da nosi ime oca koji je poginuo dan pre njegovog rođenja. Taj nadimak mu je ipak ostao do kraja života.
