Nedavno se grupa naših ljudi okupila u selu Velika Sočanica kod Dervente da bi se družili i podsetili na prošla vremena. Inicijator i glavni organizator bio je Mićo Kojić koji održava stalne kontakte sa prijateljima i poznanicima, pogotovo onim koji su se angažovali u akcijama Srpskog humanitarnog fonda iz Frankfurta.
Za ovu priliku na jednom mestu su bili penzionisani diplomata Vojin Dragišić koji je službovao u Nemačkoj, Slobodan Glišić profesor filozofije i novinar Oslobođenja, Hadži Đorđo Marić iz Trbuka koji živi u Doboju a penziju je zaradio kao sindikalni aktivista u tvornici automobila Ford u Nemačkoj, bračni par Mirjana i Milinko Zec humanitarci i rodoljubi u Manhajmu, Žarko Jaćimović iz Liješća koji je u Nemačkoj zaradio penziju i vratio se u rodni kraj, Rade Kojić iz Velike Sočanice koji nije radio u inostranstvu, ali je bio angažovan u akcijama pomoći.
Nakratko je tu bio i Drago Petković koji je sa suprugom Gabi kod Ašafenburga držao automehaničarsku radnju i zapošljavao 23 Nemca.
Zborno mesto bila je Vinarija Đuričić u Velikoj Sočanici koju vode braća Aleksandar i Bojan povratnici iz Austrije i Slovenije gde su stekli znanja o vinogradarstvu i vinima.
Glavnu reč imao je Mićo Kojić koji je živa enciklopedija o prohujalim vremenima, pogotovo tokom ratnih zbivanja u bivšoj Jugoslaviji.
Redali su se primeri rodoljublja i humanosti, pominjali učesnici i akcije, entuzijazam koji je tada vladao u srpskoj dijaspori u Nemačkoj.
Naravno, na prvom mestu je bio Srpski humanitarni fond iz Frankfurta koji je osnovao dr Mihajlo Rundo motivisan sličnim delovanjem našeg naučnika Mihajla Pupina u Americi tokom Prvog svetskog rata.
Bilo je lepih primera pojedinačnog i kolektivnog angažovanja, uspešnih akcija, poslatih vrednih pošiljki srpskom narodu koji je živeo u Srbiji i Republici Srpskoj.
Ti ljudi vodili su racuna da pomognu gde god je trebalo i koliko god je bilo moguće i uradili su zaista mnogo.
Tokom razgovora u vinskom podrumu Đuričić domaćin Aleksandar je točio bela i crvena vina za degustaciju a sve je začinjeno prigodnom mezom.
Čulo se da ova vinarija postoji od 2007. godine kada su zasađeni prvi čokoti a danas ima na 3,2 hektara sa 12.500 čokota više vrsta vinove loze koje dopunjavaju svake godine sa hiljadu do dve hiljade novih sadnica loze.
Najmlađi zasad je hektar tamjanike a godišnja proizvodnja je oko 10 hiljada boca vina koje prodaju uglavnom kod kuće. Degustiranje je krenulo sa belim vinima kuve, traminac i morava a nastavljeno sa crvenim vinima merlo i kaberne sovinjon da bi na kraju na red došao i jedan roze.
Svaki od gostiju je ovom prilikom na poklon dobio po jednu bocu vina a neki su iskoristili mogućnost da kupe po još koju bocu kvalitetnih vina iz podruma vinarije Đuričić. Uz dobra vina razvezla se priča u kojoj je počasno mesto imao penzionisani konzul Vojin Dragišić rodom iz Republike Srpske, jer je Mićo Kojić podsetio na nekoliko interesantnih događaja u kojom je Dragišić bio u glavnoj ulozi.
Bilo je tu i šale pa je bilo zanimljivo slušati priču o Slobodanu Glišiću koga Kojić naziva Amerikancem, jer je pored profesorskog i novinarskog iskustva dve decenije vozio kamion u SAD i prešao četiri miliona kilometara.
Drugi deo druženja protekao je u okupljanju kod vodenice Rade Kojića koja je jedna od pet preostalih u selu i jedina koja i danas melje pšenicu i kukuruz.
– Nalazimo se u zaseoku Ilići gde, na potoku koji nikada do sada nije presušio, ima pet vodenica, ali samo ova još uvek radi. Voda do vodeničkog kola dolazi sa izvora udaljenog oko 500 metara iznad ovo mesta. Uz vodenicu je i nadstrešnica da se u debeloj hladovini pored hladne vode može sedeti, popiti, pojesti i proveseliti. Da bi se to moglo ostvariti napravio sam još jedan objekat gde pečemo praseće i jagnjeće pečenje ili roštiljamo. Malo se sve to promenilo i u prirodi iako ovo sve deluje kao čista netaknuta priroda. Ja pamtim da je u ovom potoku nekada bilo rakova i ribe a sada ih nema – kaže Rade Kojić koji se bavi uvođenjem centralnog grejanja i nikada nije poželeo da ode u inostranstvo iz svog rodnog sela.
Kada su se svi okupili, nastavljena je priča u kojoj je opet glavnu reč imao Mićo Kojić koji je pominjao zanimljive detalje o svakom od učesnika ovog druženja. Uz specijalitete sa roštilja stigle iz roštiljnice u Derventi, nastavljena je priča. Posle vina poneko je popio rakiju a onda je na red došlo pivo u konzervama koje se hladilo u potoku pored vodenice. Sve je trajalo još neko vreme a onda su se neki od učesnika ovog druženja setili da treba stići do kuće.
Rastanak je bio pravi prijateljski uz punu zahvalnost organizatoru i domaćinu Mići Kojiću, ali i vinariji Đuričić kao i vlasniku vodenice Radi Kojiću. Nije bilo razgovora da li će i kada ponovo biti nešto slično organizovano, ali poznajući Miću Kojića i njegove organizatorske sposobnosti i neumornu želju za druženjem, na nešto slično neće se dugo čekati.
Srpski humanitarni fond
Precizne podatke o humanitarnom udruženju koje je u Frankfurtu 1991. godine osnovao dr Mihajlo Rundo i koje je delovalo do 2001. godine, ima Mićo Kojić jedan od operativaca i najbližih saradnika dr Runda. On kaže da je Fond imao 571 člana i 2.260 saradnika, otpremljeno je 840 pošiljki pomoći na 180 mesta i sakupljeno četiri miliona nemačkih maraka. Fond je pomagao 400 ratne siročadi, obezbedio lekove i proteze za više od stotinu ratnih invalida, poslao 30 sanitetskih vozila i nekoliko hiljada porodičnih paketa. Od Komiteta za sankcije Saveta bezbednosti UN dobijeno je 320 dozvola za transport humanitarne pomoći.
