Jedna nesvakidašnja promocija zbirke pesama, kako je najavio otac Radomir Kolundžić u svojoj pozdravnoj reči u crkvenoj sali hrama Sveti Sava u Berlinu, zaslužila je s pravom taj epitet, jer je njen glavni akter dete i pesnik Stanko Stanković, koji je tog dana napunio tek deset godina! Ovaj nežni dečak duge plave kose i plavih očiju, koji i likom podseća na pravog malog princa, zadivio je svoje drugare i vršnjake, ali i odrasle, zrelošću i ozbiljnošću svojih stihova, u kojima se ogleda njegova ljubav prema majci, ocu, prirodi i velikim temama, kao što su domovina i narod, koje sagledava iz svog dečjeg ugla.
Najlepše i najpodrobnije je to na promociji objasnila Stankova učiteljica iz Dopunske škole na srpskom jeziku Nataša Jeremić, koja je rekla da je po dolasku u Berlin bila zatečena ovim dečakom i njegovom knjigom "Čarobni štapić", koja je čekala na promociju.
– Stanko je izabrao rimu koja jeste jednostavna, ali za njegov uzrast prilično neuobičajena i povremeno liči na koračnice koje je stvarao još Jova Jovanović Zmaj – rekla je učiteljica. – Njegove pesme i zbirka su dobar model onoga što smo svi mi ovde okupljeni oko škole i oko crkve izabrali kao stav, a to je očuvanje od zaborava, očuvanje "kore javorove" o kojoj Stanko govori zbog predaka koji su nam je ostavili, kao i zbog potomaka koji dolaze.
Učiteljica je dodala da se ne sme zaboraviti ni to da je Stanko rođen u Berlinu, a piše na srpskom jeziku, kao i to da su njegove pesme prevedene na nemački tek naknadno, što je retkost u situaciji kada je dete rođeno i odraslo u takvoj sredini.
– Još jedna osobenost je dečji, specifičan pogled na svakodnevnu tematiku koju mi odrasli po navici puštamo da prolazi pored nas. Filozof sakriven u svakom detetu ovde dominira i uprkos svetu odraslih koji ga kalupe, sputavaju, kontrolišu i usmeravaju, on uspeva da opstane. Mislim da će u svakom čitaocu koji se dotakne ove zbirke probuditi tu zaboravljenu, a iskonsku potrebu za otkrivanjem i osvajanjem sveta. 
Iz "Čarobnog štapića" Stanko je pročitao nekoliko svojih pesama, što je bilo propraćeno muzičkim trenucima, za koje su bili zaduženi braća Teodor i Simeon Barać, kao i Nikola i Aleksandar Nedeljković. Oni su odsvirali nekoliko starih srpskih kompozicija, a na kraju je i sam Stanko uzeo gitaru da bi svi složno zapevali "Deca su ukras sveta".
Dok je kao pravi pisac sedeo za stolom i potpisivao knjige posetiocima (iako je ispod stola dečački mahao nogama), Stanko je za "Vesti" objasnio svoju ljubav prema poeziji: "Kao mali sam voleo da pričam kroz rime, ali tada nisam znao da pišem, pa je mama zapisivala. Vremenom se skupilo dosta pesama i tako je došlo do knjige. Nešto mi se desi, recimo, jedem jabuku i setim se da mogu da napišem pesmu o jabuci, ili se bavim sportom i setim se da napravim pesmu o sportu…"
Stanko ide u četvrti razred nemačke i šesti razred Dopunske škole na srpskom jeziku, a pored pisanja stihova bavi se plivanjem i fudbalom, ide u muzičku školu gde uči gitaru i solo pevanje. Ozbiljnim tonom najavljuje: "Možda ću napisati još neku pesmu, ali trenutno me više interesuje da pišem priče."
U njegovom detinjstvu ima dovoljno vremena za igru, a to je ono što mu je još najvažnije u životu.
|
Pesnički gen |
