V. Sekulić
Ne zaboravljamo zločine: Marija Lina Veka

Marija Lina Veka je italijanska novinarka, književnica i aktivistkinja. Godinama istražuje zločine počinjene u ime civilizacije Zapada, tako je stigla i do Kosova i Metohije u nameri da svetu objavi istinu o stradanju srpskog naroda. Ona je prva obelodanila istinu o trgovini organima na Kosovu, autor je više knjiga o stradanju Srba („Izgubljeno Kosovo“, „Kosovo i Metohija, nemoguć povratak“, „Zatvor pod otvorenim nebom“), a „Vučje srce“ je najupečatljivije svedočenje o stradanju Srba u južnoj srpskoj pokrajini.

U autorskom tekstu za „Vesti“, Marija Lina Veka analizira prethodnih skoro 21 godinu od bombardovanja Srbije. Njen tekst prenosimo u celosti.

„Za celo čovečanstvo taj 24. mart 1999. godine ostaće nezaboravni datum kada je NATO započeo masovnu kampanju protiv jedne suverene zemlje bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i bez da je pokazao ikakvu nameru da potraži bilo kakav način za mirnu stabilizaciju regiona.

NATO je tada potvrdio da je reč o direktnoj akciji protiv vojnih ciljeva u Jugoslaviji i protiv Slobodana Miloševića, ali hiljade civila različitih etničkih grupa je ranjeno i ubijeno. NATO je to nazivao „kolateralnom štetom“.

Dvadeset godina kasnije Kosovo i Metohija je opustošeno mesto na kojem cvetaju samo nelagalni poslovi, etnička diskriminacija, a više od 250.000 građana Srbije ne može da se vrati svojim domovima, uprkos prisustvu tog istog NATO, ali i Ujedinjenih nacija i Euleksa. I uprkos obećanjima međunarodne zajednice.

Povrh toga, 2.000 Srba je nestalo i po svemu sudeći više od 300 su bili žrtve trgovine organima i to nekažnjeno zbog nezainteresovanosti međunarodne zajednice.

Stotine crkava Srpske pravoslavne crkve i drugih svetilišta, fresaka i drugih sakralnih blaga bilo je spaljeno do pepela pred očima međunarodnih snaga Kfora.

I Beograd je pre više od 20 godina bio na meti NATO, koji je punih 78 dana bombardovao Srbiju. To je i danas ranjeni grad. Mi ne zaboravljamo 24. mart 1999, ni danas posle više od dve decenije od bombardovanja NATO i agresije protiv SR Jugoslavije.

NATO je zapalio tu divlju agresiju u kojoj je Italija imala aktivnu ulogu šaljući svoje bombardere bez saglasnosti parlamenta u Rimu i u suprotnosti sa Članom 11. Ustava Italije, a sve to je izazvalo smrt 500 civila ne samo tokom 78 dana bombardovanja, već i u danima, mesecima i godinama koji su sledili. Ta „kolateralna šteta“ je trajala, a tu ne mislim samo na ubijene vojnike i civile tokom te agresije, već i na ubijene i kidnapovane zarad trgovine ljudskim organima i to od pripadnika OVK, a sve pred očima vojnika KFOR.

To je bio i bakteriološki i hemijski rat, što je posledica uništenja rezervoara vinil-monomera u Rafineriji u Pančevu, što je uzrokovalo porast broja ljudi koji obolevaju od raka.

Agonija Kosova i Metohije i dalje bukti, posebno za ljude koji su rešeni da ostanu na svojoj zemlji – Kosovu i Metohiji. Razrušene zgrade u Beogradu i danas podsećaju na drugu stranu rata, mediji često ignorišu taj košmar, tu halucinogenu viziju sadašnjosti. Ja ne zaboravljam!“