Među brojnim selima na planini Rogozni iz kojih su, zbog bede, bespuća i beznađa gotovo svi otišli, jeste i selo Znuša, u kome se dim vije iz još samo nekoliko staračkih domova i iz oronule kuće teško bolesne, siromašne i usamljene Slobodanke Milošević (57) koja, kako pozne godine pristižu, a bolest napreduje, sve teže opstaje.
Ova žena je zato prinuđena, mada nevoljno i snebivajući se, prvi put traži pomoć dobrih ljudi. Još dok je bila devojčica Slobodanka je obolela od dečje paralize, oduzeta joj je cela leva strana, a najteže leva ruka koja uopšte “ne radi”. Stižu je i druge bolesti. Dok je bila mlađa i dok su joj bili živi roditelji, a u selu je još imalo ljudi, nekako se snalazila, od kako je ostala sama (nije se udavala) jedva se prehranjuje.
– Teško je jednom rukom iscepati drva ili umesiti hleb, ali ja moram, nema mi druge. Borim se koliko mogu i da nije rođaka Rada i Vladimira iz susednih sela koji me povremeno posete, donesu mi brašno, hleb i pomognu mi da spremim ogrev, bilo bi još teže. Posete me, leti posebno, i još neki rođaci iz Novog Pazara i drugih gradova Srbije, ali svako od njih ima svoje brige i probleme, pa ne može mnogo da mi pomogne – žali se Slobodanka.
Naglašava i da je prava iskušenja tek očekuju ove i narednih zima.
– I ovako jedva pokretna prinuđena sam da satima, korak po korak, pešačim do pet kilometara udaljenog sela Lukare, gde u tamošnjoj i meni najbližoj prodavnici kupim brašno, ulje, so i šećer. Za kafu i drugo najčešće nemam para. Navikla sam na nemaštinu, skroman i težak život. Mnogo teža mi je samoća koja će biti još nepodnošljivija kada napadaju veliki snegovi i kada danima budem zatvorena u četiri zida – dodaje Slobodanka.
Žali što nema bolji televizor i dobar šporet “smederevac”, to joj je u ovom času najpotrebnije.
– Mnogo bih se obradovala kada bi mi neko pomogao da kupim makar i najmanji TV, koji bi mi bio jedina veza sa svetom, ali i šporet na kome bi bez straha da ću se ugušiti od dima, mogla da se ugrejem, ispečem hleb i skuvam jelo – ističe ova usamljena i bolesna gorštakinja sa Rogozne.
Kao i većina drugih staraca sa Rogozne, Golije i Peštera, ni Slobodanka, iako je težak invalid, nije ostvarila penziju, čak ni najminimalniju invalidsku. Nikada je nisu posetili radnici centra za socijalni rad, retko ide lekaru, a i kad ode do Novog Pazara, što je za nju prava avantura, pregled najčešće mora da plati odvajajući od usta.
Obratiće se Hidu
Slobodanka planira da se za pomoć obrati i poznatom humanitarcu Hidu Muratoviću koji joj je, kako kaže, jedina i poslednja nada.
– Bio je jednom, posetio me i pitao šta mi treba. Tada sam bila zdravija i jača, rekla sam mu da mi ništa ne treba i da ću mu se javiti kad dođu teži dani. Pošto su ti dani stigli, nadam se da će me ovaj nadaleko poznati dobrotvor posetiti i pomoći – kaže Slobodanka.
Plemeniti čitaoci “Vesti” koji možda mogu da joj pomognu da se pripremi za zimu, mogu se čuti sa Slobodankom putem telefona na brojeve: +381 20 451 131 i +381 63 7544 124. Na usluzi je, kao i uvek, Redakcija “Vesti”.
Podrška za Suljeviće
Porodica Sulejmanović iz Švajcarske, rodom sa severa Crne Gore, poslala je 100 franaka starici Vasviji Suljević iz Novog Pazara koja stara, siromašna i bolesna brine o teško hendikepiranom sinu Mirsadu. Sa još 200 evra koje su nedavno dobili, a o čemu smo već pisali, Vasvija i Mirsad su sa manje straha i neizvesnosti dočekali hladne zimske dane.
– Platićemo struju i kupićemo još metar drva. Najvažnije nam je da tokom zime imamo svetlo i da nam je toplo, hvala puno porodici Sulejmanović i svim drugim dobrim ljudima koji misle na nas i pomažu nam, Bogu se molimo da ih čuva i nagradi – poručuje starica.
