Tekvondo je korejska borilačka veština nastala četrdesetih godina prošlog veka. Ime joj dolazi iz tri reči: Te znači udariti nogom, Kvon znači udariti rukom, a Do je put. Kad je tekvondou dato da bude pokazni olimpijski sport upravo na svom ishodištu, u Seulu 1988, Milica Mandić nije ni bila rođena, a kad se rodila, 6. decembra 1991, njen otac Predrag je s ratišta pojurio u Beograd da posle starije Jovane na ruke primi i drugu kćerku koju mu je na svet donela supruga Vesna.
Mandići su svili skromno porodično gnezdo u stanu od 45 kvadrata. Zasebnu sobu je imala samo baka Živanka. Milica je bila živahno dete. Trenirala je i plivanje i košarku, a bavila se i folklorom. Svoj put, svoj Do, konačno je odabrala kada se s 11 leta opredelila da pođe na tekvondo. Dve godine ranije, u Sidneju 2000, dalekoistočna vičnost borenja je ušla i u zvanični olimpijski program, a o njoj se u narodu odgojenom na kolektivnim sportovima znalo malo ili gotovo ništa. Sve nam je to bilo – karate.
Milica je išla u OŠ “Vladislav Ribnikar”. U srednjoj medicinskoj je stekla zvanje fizioterapeuta. Škola je morala da se uči, ali se uporedo u klubu Galeb, pod nadzorom Dragana Jovića Galeta, koji je sve što je imao stavio na tekvondo, stvarala vrhunska sportistkinja. Neslućene visine je nagovestila bronzanim medaljama na Svetskom juniorskom prvenstvu 2008. i Svetskom seniorskom prvenstvu 2011.
Na olimpijskom kvalifikacionom turniru u Kazanju 2012. Mandićeva je uz Damira Fejzića i Draganu Gladović izvadila treću kartu za Letnje igre u Londonu i za debi našeg tekvondoa na najvećoj sportskoj smotri. Ni Miličino drugo mesto na EŠ u Mančesteru dva i po meseca uoči Olimpijade u Londonu nije uzdiglo njen sport među one koji nam privlače punu pažnju. Bio je 11. avgust kada se čulo da je lepa 20-godišnja srpska olimpijka milog lica i upečatljivog osmeha ušla u četvrtfinale u kategoriji +67 kg. Pošto je prebrodila i sledeću prepreku, Srbiju je prikovala uz televizore. Srebro je stavila u džep ubedljivom pobedom u polufinalu. Srce nacije je zdušno kucalo za Milicu u odlučujućoj borbi sa Francuskinjom Anom Karolinom Graf, koju je savladala sa 9:7.
Srbija, koja se pod tim imenom prvi put pojavila na OI 1912. u Stokholmu, a obnovila učešće 2008. u Pekingu, dočekala je najsjajnije odličje. Posle trijumfa u Tokiju Milica se upisala u istoriju i kao jedina naša olimpijka, računajući i jugoslovensko doba, s dve zlatne medalje.
Kao i svaki sportski as, imala je karijeru sa usponima i padovima, s povredama koje su je sprečavale je da načini i više. U nju se i posumnjalo kada je u Riju 2016. ispala već u četvrtfinalu, ali je snagom čelične volje uspela da se od sporta koji joj je sve dao i kojem je sve dala oprosti ovenčana na Olimpu.
Posvetiće se obavezama u Olimpijskom komitetu, gde je potpredsednik, a i na čelu je Sportske komisije, ali i stvaranju porodice. I njen verenik Marko Đuričić, s kojim deli ljubav već osam godina, takođe je tekvondoista i često njen sparing-partner.
