Hadži Marko Vujičić
Patrijarh Pavle blagosilja ikonom Svetog sveštenomučenika Budimira u svetinji kod Mostara

Ovog 15. maja navršilo se 15 godina od kada su odlukom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, u manastiru Žitomislić kanonizovani Sveti sveštenomučenici dabrobosanski i mileševski. Reč je o nekoliko stotina sveštenika pobijenih tokom ili posle Drugog svetskog rata.

Među njima je i Sveti Budimir, protojerej Budimir Sokolović, sveštenik Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini koji je ujedno bio i sveštenik i ispovednik generala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Prota Budimir je ubijen pre tačno 75 godina, a u ekskluzivnom razgovoru za „Vesti“, kćerka njegovog sina Vasilija Mirjana Damljanović (50), psiholog i dirigent dečjeg crkvenog hora u Klivlendu, otkriva mnoge nepoznanice u vezi sa životom svog dede, ali i celom porodicom Sokolović koja je dala 43 sveštenika i monaha, a među njima i četiri patrijarha – Makarija, Antonija, Gerasima i Savatija. Istovremeno, iz ove loze je i čuveni Mehmed-paša Sokolović!

Manastir Žitomislić, maj 2005: Mirjana Damljanović, rođ, Sokolović, sa svojim sinom

Potraga za grobom

Ove godine se za Vašu porodicu obeležavaju dva bitna datuma?

– Rekla bih da je reč o događajima koji se tiču ne samo nas koji potičemo iz loze Sokolovića, nego i srpskog naroda i crkve zato što su mnogi ljudi život svoj položili za veru i otadžbinu. Tako je i moj deda mučenički skončao svoj život na zemlji samo zato što nije želeo da se odrekne svoje svešteničke službe i Svetog jevanđelja koje je propovedao.

Njega su partizani ubili 1945. godine, ali je potraga za tim mestom trajala sledećih nekoliko decenija?

– Tako je. Veoma je teško bilo pronaći mesto njegovog pogrebenja, jer nikada nije bio sahranjen po običajima koje to crkva nalaže, nego su ga bacili u jednu jamu kod mesta Miljevina, blizu Foče. Moj otac, takođe sveštenik, protojerej-stavrofor Vasilije, neprestano je tražio grob svog oca kako bi dostojno preneo njegove kosti i održao opelo. Nažalost, akteri tog masovnog ubistva nisu želeli da govore, a jedini svedok zverstva bio je jedan dečak koji je zapamtio to mesto. Prethodno, moj otac je mnogo puta odlazio na mesta gde se pretpostavljalo da je deda bio pokopan i tamo držao parastos. Ali, tek kada je 2000. godine pronašao tog dečaka koji je tada već bio sredovečni čovek, on je saznao približno mesto gde je deda bio pokopan zato što nije bilo nikakve oznake. Tada je moj otac počeo dodatno da istražuje ceo slučaj, a podsetiću da je u to vreme i dalje na delu bio komunizam, nailazili smo na opstrukcije policije da bi se na kraju i taj jedini svedok uplašio i više nije hteo da pomaže. Međutim, po promisli Božjoj i blagoslovu tadašnjeg mitropolita dabrobosanskog Nikolaja (Mrđe) ipak smo uspeli da pronađemo zemne ostatke koje smo tako grčevito tražili. Kada smo otkopali zemlju nije bilo teško identifikovati protu Budimira. Uz njega su bili molitvenik, sveto miro, krst i epitrahilj. I po rečima psalmopojca Davida da Gospod neće dozvoliti da svetac njegov vidi truljenje zaista se tako i obistinilo. Celo telo prote Budimira je mirisalo i kosti su bile boje kao vosak. Mom ocu je bilo jako drago kad je video rukopis svog oca i potvrdu da je svoje sinove upisao u knjigu krštenih. Ovo je ukratko o stradanju prote Budimira koji je zaista život svoj položio za Gospoda.

Sveti Nikola 1943: Sveštenik Budimir Sokolović blagosilja žito i kolač za krsnu slavu Draže Mihailovića

Čast i odgovornost

Na predlog tadašnjeg mitropolita Nikolaja, Vaš deda je predložen da se uvrsti u red srpskih svetitelja i to je 2005. i prihvaćeno. Prisustvovali ste činu kanonizacije, kakav je bio osećaj?

– Sama proslava proglašenja za svetitelja je nešto najveličanstvenije što čovek može ovde na zemlji da doživi, pogotovo kad ste deo porodice. Mi smo svi porodično došli iz Amerike u manastir Žitomislić, a liturgiju je služio Njegova svetost patrijarh srpski Pavle sa mnogo otačanstvenih arhijereja Srpske pravoslavne crkve. Sa nama je bio i novinar iz Klivlenda koji je napisao članak o stradanju Svetog Budimira i ovoj veličanstvenoj proslavi. Posle ovog nama je ogromna odgovornost u životu jer ne smemo nikako da osramotimo našeg dedu, a pre svega svetitelja Budimira i sutra kad izađemo pred njim da se on nas ne postidi.

I dalje se veoma malo zna o sudbini sveštenika SPC tokom i po završetku Drugog svetskog rata. Do kojih saznanja ste došli prateći sudbinu svog dede?

– U periodu Drugog svetskog rata mnogo pravoslavnog sveštenstva je stradalo od ustaša i komunista. Što smo više istraživali sudbinu prote Budimira dolazili smo do sve više podataka koji su govorili o monstruoznosti tih zločina. Nemoguće je poverovati šta je u tom ratu jedan čovek bio spreman i mogao da uradi drugom ljudskom biću. Iz današnje perspektive se može reći da je period Drugog svetskog rata bio najteži za pravoslavno sveštenstvo i njihovo propovedanje. Taj pogrom se nastavio i pod komunističkom vlašću, stalno su bili pod prismotrom, nikad nisu znali da li im je blizu kraj, da li će ih odvesti i streljati. Uostalom, kada su zarobili mog dedu i zatim poveli na streljanje rekli su im da ih vode za neku službu. Tužno je što nisu dozvoljavali da sve te ljude koje su pobili dostojno sahrane već su ih bacali u razne jame.

Mrijana sa suprugom Milanom

Dug precima

Vaš deda je bio glavni sveštenik u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Ta vojska je i dalje osporavana?

– Jugoslovenska vojska se trudila da oslobodi zemlju od okupatora. Slobodno mogu da kažem da su se borili za slobodu i mir u državi. Takođe, posle rata su bili nepravedno osuđeni jer oni koji su ih osudili za izdaju bili su izdajnici.

Da li ste saznali neke pojedinosti iz života svog dede tokom tih radnih godina. Posebno kada je reč o generalu Draži Mihailoviću?

– Saznali smo da je deda bio njegov sveštenik i da je vršio sve obrede koji su bili potrebni. Takođe, mi posedujemo i sliku gde je moj deda prerezao kolač za krsnu slavu kod generala Draže. Takođe, deda je bio njihov kapelar i postoji slika kada je general Draža sa svojom vojskom spasao američki korpus od 500 pilota u operaciji Vazdušni most. I tada je moj deda bio sa njima. Takođe, moj otac je upoznao ovde u Ohaju te vojnike koje je general Draža zajedno sa mojim dedom spasao. Bio je to veoma emotivan susret da popričate sa nekim ko je upoznao Svetog Budimira.

Malo je poznato da je porodica Sokolović dala čak četiri patrijarha i 43 sveštenika.

– Tačno tako. Iz naše loze izašli su veliki patrijarsi počev od Makarija Sokolovića, koji je bio obnovitelj rada Pećke patrijaršije 1557. Posle njega, na tronu srpske crkve su bili Antonije, Gerasim i Savatije. Svojim sinovima sam dala imena u njihovu čast da nikad ne zaborave odakle potiču, i ko su im bili preci. Moj otac je 42. bio po redu rukopoložen sveštenik, dok je moj brat Teodor, koji živi i služi u Čikagu, 43. po redu rukopoloženi.

Vezir nije zaboravio rodnu grudu

Da li je tačan podatak da je iz Vaše loze i Mehmed-paša Sokolović?

– Jeste, on je još kao dečak bio odveden iz Bosne u Tursku i kasnije zahvaljujući njemu Srbi su mogli da imaju neke privilegije, a od posebnog značaja što je bila obnovljena Pećka patrijaršija. To mu je pošlo za rukom zato što je imao velikog uticaja kod sultana. Očigledno nikada nije zaboravio svoje poreklo zato što je kao veliki vezir održavao dobre veze sa Srbima, posebno sa patrijarhom Makarijem. On nije nasilno vršio islamizaciju, ali je uspeo da spreči unijaćenje od strane Rimokatoličke crkve. Mehmed je bio veoma dobar političar i znalac i zbog toga je uspeo sve ovo da izdejstvuje. Takođe je dosta radio na obnovi i zaštiti srpskog manastira Hilandar. Javnost možda nije upućena, ali upravo zahvaljujući njemu i njegovom bratu od strica, tadašnjem igumanu Makariju, uspeli su da obnove tron Svetoga Save i ponovo uzdignu Srpsku crkvu.

Patrijarh Pavle u gostima

Po čemu će Vam ostati upamćeni susreti sa patrijarhom Pavlom?

– Patrijarh Pavle je došao kod nas 1992. godine i bio je gost kod nas u kući i slobodno mogu reći da je tad već bio živi svetac. Veoma je skroman bio i kad god smo išli za Srbiju on je nas rado primao u Patrijaršiju. Ono što je patrijarh Pavle uradio na ovom kontinentu je najveće blago jer je uspeo da uspostavi jedinstvo među Srbima. A to zaista može samo svetac da uradi, i sve crkve su učestvovale u organizaciji za njegov dolazak.

Protojerej stavrofor Vasilije – Vasko Sokolović sa suprugom i jeromonahom Irinejem (Dobrijevićem), sadašnjim episkopom istočnoameričkim

Neumorni pastir u Americi

Vaš otac je mnogo učinio za razvoj SPC u Americi. Kako je došlo do toga?

– Moj otac je emigrirao iz Jugoslavije 1966. godine. Prethodno je upisao Bogoslovski fakultet, ali zbog prilika koje su bile u otadžbini morao je da napusti. Ubrzo po dolasku u SAD, vladika Sava ga je rukopoložio u čin sveštenika i najpre je bio postavljen u parohiji Svetog Georgija u Pensilvaniji, zatim u parohiji u Stubenvilu u Ohaju, jer je neprestano radio na podizanju crkvene zajednice, i na kraju preuzima starešinstvo Saborne crkve u Klivlendu sve do penzionisanja. Činjenica je da moj otac nimalo nije štedeo sebe za crkvu jer je sledio primer svoga oca. Pošto se uvek sećao kako je izbegao, rado je pomogao svima koji su došli iz matice u Ameriku, da im omogući sve što je potrebno dok se ne snađu. Zaista je bio neumorni pastir na njivi Gospodnjoj.

Ikona Svetih sveštenomučenika Mitropolije dabrobosanske

Stradao u blizini Foče

Prota Budimir Sokolović rođen je 5. aprila 1910. u mestu Tegare kraj Foče, u istočnoj Bosni. Otac Lazar Sokolović i majka Darinka u ovom gradiću su držali hotel, ali se on odlučio da nalik svojim precima upiše Bogosloviju koju je završio u Sremskim Karlovcima i Prizrenu. Oženio se 1932. Desankom Balaban, posle čega je i rukopoložen i postavljen za paroha u Čajniću, gde je službovao naredne četiri godine. Potom postaje stalni paroh pri crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Dobrunu gde ga zatiče početak Drugog svetskog rata.

Sa uspostavljanjem NDH, ustaše njega i porodicu (suprugu i sinove Vladimira, koji je tada imao pet meseci, i Vasilija, koji je ima tri godine) odvode u logor u Slavonskoj Požegi, posle čega ga proteruju u Srbiju. Tamo postaje pomoćnik užičkog paroha, a u prvim danima organizovanog otpora okupatoru priključuje se pokretu Draže Mihailovića, gde u Vrhovnoj komandi obavlja funkciju verskog referenta.

Početkom 1945. sa delom Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini povlači se u istočnu Bosnu, a partizani ga zarobljavaju kod sela Ocrkavlje, blizu rodne Foče. Prota Novak Stanojević, jedan od svedoka tih događaja, 1990. je ispričao da je Budimir Sokolović streljan blizu kuće Miljenka Vukovića iz sela Rataja 17. ili 18. maja 1945, a da su ga ubili pripadnici Treće i Četvrte sandžačke brigade.

Kulturno-umetnički program posle kanonizacije

Dve slave

Ljiljana Damljanović je rođena u Čikagu, a sa proglašenjem dede za sveca, kaže, u kući slave dve slave.

– Sveti mučenici Dabrobosanski i Mileševski se proslavljaju 11. jula, a mi uz ovog sveca obeležavamo i porodičnu krsnu slavu, Svetog kralja Stefana Dečanskog – priča naša sagovornica i dodaje da su mnoge crkve i manastiri po svetu počeli da freskopišu i Svetog Budimira.

– I moj otac, a njegov sin prota Vasilije, napisao je svom ocu tropar i kondak.

Oko crkve kao pčele

Ljiljana Damljanović kaže da su Srbi u Americi okrenuti Crkvi.

– Narod se trudi da održi liturgijski život, da se okuplja oko svojih crkvi kao pčele oko košnica. Tu se mladi i upoznaju, pogotovo što postoje mnoge aktivnosti pri našim hramovima. Danas u svetu i pored svega što smo okruženi jedino nas crkva i njena zajednica može sačuvati da se mi kao narod ne izgubimo.

U kući se priča srpski

Kakvi su zapravo Srbi koji žive u Americi?

– Trudimo se da po svaku cenu održimo veru i običaje, iako smo daleko. Nije to lako u zemlji koja nije pravoslavna. Ali, većinom svi proslavljaju svoje krsne slave i na svaki način se trudimo da se ne izgubi naš jezik. Zato i vaspitavamo decu koja se školuju na engleskom da se u kući obavezno priča srpski i da se nikada ne zaborave svoji koreni.

Ko su sveštenomučenici?

Svete sveštenomučenike dabrobosanske i mileševske čini grupa od 30 imenovanih i mnogo više neimenovanih sveštenika SPC koji su tokom Drugog svetskog rata stradali na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne. Najveći broj je stradao od ustaške ruke, počev od 1941. godine, a većina njih nije ni stizala do koncentracionih logora, već bi bili ubijani u crkvama ili u mestu službovanja.

Tu praksu ubijanja srpskih sveštenika krajem rata nastavile su i neke partizanske jedinice u čijim redovima je najviše bilo nekadašnjih domobrana i ustaša, ali i pripadnika muslimanske milicije. Zbog velikog broja ubijenih sveštenika, mitropolit dabrobosanski Nikolaj je dao predlog Svetom arhijerejskom sinodu da se svi oni uvrste u diptih svetih – pomenik SPC tako što će se odrediti datum njihovog zajedničkog proslavljanja pod imenom Sveti sveštenomučenici dabrobosanski i mileševski.

Neustrašivi sveštenoslužitelji

Vaš deda je uvršten u svece i od 2005. u kalendaru SPC 11. jula se proslavljaju Sveti mučenici dabrobosanski i mileševski. Ko su bili ti mučenici?

– Zbog mnoštva imena, ali i zbog toga što je nemoguće i sakupiti sve podatke ko je postradao u to vreme, crkva je proglasila sve one koji su mučenički postradali u tim krajevima. Zato mi danas imamo na hiljade mučenika i jedni od njih su dabrobosanski i mileševski. Takođe među te mučenike spade i moj deda prota Budimir, kao i mnogi drugi sveštenoslužitelji crkve Božje. Možemo da vidimo da su zaista sveštenoslužitelji u tom vremenu bili neustrašivi i da su svakog minuta bili spremni da polože svoj život za crkvu i narod. Možemo reći da još uvek nešto saznajemo i otkrivamo jer to je dug period i nije lako pronaći sve informacije.

Običaji kao u matici

Kako obeležavate slavu u Sjedinjenim Američkim Državama, kakav je liturgijski život naših Srba, koji je značaj porodice u ovom vremenu mekdonalizacije društva?

– Slava se obeležava kao i u našoj domovini, spremamo kolač i koljivo koje nosimo u crkvu na blagosiljanje. Posle nam svakako dolazi rodbina, prijatelji i trudimo se da taj dan budemo svi na okupu. Ovde u Americi, posebno ako je radni dan, većina nam dolazi uveče zbog posla, ali slobodno mogu reći da se svi običaji ispunjavaju kao da smo u matici.