Mudar čovek je jednom rekao da apsolutne sreće nema, a da se do one relativne, dolazi tragajući. Još mudriji čovek bi tome dodao da ništa u životu sem smrti nije podrazumevano, te da se i za sreću, kao i za sve drugo, treba boriti. Zapravo, za nju pre svega i izvan svega to treba činiti, jer krajnji cilj našeg postojanja nije u tome da budemo pametni, već srećni.
Pojedinačna sreća je, dakako, relativna stvar i do nje svako dolazi na svoj način, te je svako uopštavanje nepotrebno i besmisleno. Ako bi čovek ipak krenuo tom opasnom stazom ishitrenih zaključaka, mogao bi da kaže da je radost veća za one koji, s vremena na vreme, provedu neko vreme blizu toplih mora, od onih koji tu naviku ili privilegiju nemaju.
Takav se utisak stiče i ovih dana rane jeseni, kad je grčka obala Egeja mesto puno smeha i uživanja za sve one koji su, pred kraj letnje sezone, odlučili da neki dan provedu kraj ovog purpurnog golijata od starine. Jedno od takvih mesta koje mame turiste iz svih krajeva naše nekadašnje Juge, kao i okolnih zemalja, jeste Platamon.
Ravne ulice i tihi ljudi
Ova mala varoš nedaleko od Soluna, u delu Grčke koji se neformalno zove “srpski”, usled velikog broja turista sa našeg govornog područja, ovog kasnog leta diše kao i sve druge naseobine kojima turizam daje i smisao i vid. Ugodno naslonjen na Egejsko more, u podnožju drevne tvrđave i mitskog Olimpa, Platamon je mesto ravnih ulica, skladnih plaža, čistih voda i tihih ljudi. Sokaci omeđeni buticima, kafićima i poslastičarama, posetioce nepogrešivo usmeravaju ka centru mesta, kojim dominiraju mirisi girosa i drugih grčkih delikatesa, kao i zvonjava pravoslavne crkve, bogomolje koja služi i kao orijentir za ljude koji su prvi put ovde, a koji žele da odu na najposećeniju plažu ovog gradića.
Tu je, kako se već i može pretpostaviti, stvar uobičajena: stari odmaraju u hladu suncobrana i piju crnu kafu ili njenu usvojenu čeljad sa glamuroznijim imenima; roditelji jurcaju za decom koja sa uživanjem roni po kamenitom dnu mora; omladina, buntovna i mamurna, dolazi na plažu da vida rane od prethodne pijane noći i da se spremi za predstojeću.
Sve teče u svom ritmu: oblaci preko mramornog neba, bregovi božanskog Olimpa na zapadu, pesak u kosi, vetar sa pučine i puno srce zadovoljstva. U oku, beskrajna voda, more koje danas leči um i dušu svojom lepotom, širinom i silom.
Nešto bestijalno se javlja u čoveku, kad se nalo duže u te neobuhvaćene morske daljine, u kojima se, kao u ogledalu, reflektuje ceo život i svaka odluka.
Drevne uspomene
One, maštarijama sklonije, pučina Egeja uvek i neizostavno seti na najčuveniji rat ikad vođen u ime ljubavi, kada su Mikenci plovili bezbrojne milje ondašnjeg, mlađeg sveta, kako bi pokorili Troju i srce nepobedive Jelene, žene koja je kralja Menelaja zamenila princom Parisom.
Na ovom mestu, na plaži skromnog Platamona, milenijumima docnije, kao da svaki talas mora predstavlja udaljeni eho najromantičnijeg krvoprolića u istoriji. Egej je njemu bio sudbina, kao što je danas uspomena.
Istorijskih sećanja, naravno, ima još mnogo i ona se, u nepredviđenom haosu, prepliću sa onim, prizemnijim i za pojedinačni život, važnijim.
Tako se tu uporedo prožimaju misli na Heraklov duel sa Nemejskim lavom, s time šta će se jesti tog dana; pipci Krakena, najstrašnijeg morskog bića od svih, čoveka podjednako stežu kao poslovi koji čekaju da budu svršeni po završetku odmora; oči Meduze, jednovremeno ciljaju dušu kao i poskupljenje hleba i piva po prodavnicama kod kuće; pohodi Aleksandra Velikog podjednako su realni kao i nesigurnost rada i međuljudskih odnosa danas, a filozofija Aristotela i Diogena, pogađa isto kao i teskobna misao o sutrašnjici, u vremenu propagande i izdaje.
Sve to i mnogo više od toga, čoveka naizmenično puni nadom i strahom, poriva od kojih nije bezbedan čak ni dok mu gola leđa masira lepljivi morski pesak. Ipak, i ti momenti prođu. Kada se iz dalekih tokova misli vrati u stvarnost, zanesenjakova čula pune ljudi koje sreće i sa kojima ima dodira. Među njima, svojom pojavom i svojim navikama, a još više, značenjem koja im se mogu pridodati, naročitu pažnju privlače dva postarija grčka gospodina koja obitavaju u Platamonu.
Grčki osobenjaci
Jedan od njih, koji brkovima i obrvom neodoljivo podseća na Hosea Muhiku, nedavno preminulog urugvajskog predsednika, svakog platamonskog jutra sedi ispred nekog butika u kom se prodaje kožna odeća.
Čuči na plastičnoj stolici, za okruglim astalom, posmatra ulicu i prolaznike, turiste koji su grdne kilometre prešli kako bi smiraj nerava ili uživanje, pronašli baš u njegovom rodnom mestu. Sedi, polagano srče kraći espreso i ćuti. Iz te pozicije varoškog boga, on uživa u ritmu ovih letnjih meseci i gungule turističke sezone, crta koje nisu svojstvene zimi, kad se prozori vila zamandare, kad kapije kafića zaključaju studen i vetrovi i kad ovo malo mesto izgubi svoj suncem okupani vid.
Grčki Muhika je toga jako dobro svestan, pa se čini da koristi svaku priliku da u društvu i vremenu, uživa. Čini to u samotnom ispijanju kafe, ali i u igranju domina sa grupom svojih vršnjaka, kada gungulom mame poglede ne samo domorodaca koji znaju jezik, već i stranaca koji prepoznaju sreću.
Uvek je lepo i zdravo videti ljude koji vole život, i to se jasno primećuje na ostarelim obrisima ovog čoveka, čiji svaku pogled ispod gustih obrva boje escajga kao da kaže: Čoveče, sreća, kao i revolucija, živi u našim srcima.
Drugi, po karakteru drukčiji i ćutljiviji gospodin, koji svakog dana boravi na toj ulici, može se naći nekoliko vila i butika niže, u pravcu suprotnom od platamonske crkve. Čovek, sličnih godina kao Muhika, ali bez brkova i sa nekim kilogramom viška, svake večeri sedi unutar nekog, niskom drvenom ogradom omeđenog prostora, sluša radio i sa posvećenošću vavilonskih astronoma, krpi ribarske mreže.
Ćuti u polumraku, skoncentrisan na tanku iglu, debele makaze i lake pokrete jednog starog majstora prepravki. Nehatno osluškuje muziku s malenog radija i žamor prolaznika koji se vraćaju sa plaže. Tako savijen, ali i dostojanstven, on ostavlja utisak čoveka koji zna šta želi i ka tome neumoljivo ide.
U tome seća na Santjaga, Hemingvejevog junaka koji je imao isti poziv, ali drugačiju sudbinu. Grčki starac je zatvoren i na svet gotovo neosetljiv, prepušten maglovitim valovima svojih sećanja.
Makazama reže strunu, provlači i ubada, praveći kružne pokrete svojim ogrubelim rukama starog moreplovca. Samo ponekad, podigne oči sa svojih mreža i pogleda niz sokak grčkog letovališta, u pravcu cvetnih dvorišta platamonskih vila, prema redovima maslina i smokava, ka turistima kojima su ovi dani samo prolazno zadovoljstvo sa jasnim početkom i omeđenim krajem.
Pogled starog ribara, najviše je pak usmeren ka moru, čudu koje dušu obuzima i sreću u srce unosi na način trajan i siguran, kao što su sigurni i trajni talasi Egeja, mističnog kolosa stvorenog na slanim granicama najdivnijih božanskih snova.
Taj pogled i takva misao, ujedinjuje i domaće i goste. Sreća, kao i revolucija, stanuje u našim srcima.
I moru koje nam pomaže da to shvatimo.
