Ustav SAD Kongresu daje isključivo pravo da odobri ulazak u rat, ali su i ranije neki predsednici zaobilazili to pravilo.
Američki ministar odbrane Pit Hegset odbio je da otkrije bilo kakve informacije o mogućim američkim vojnim operacijama protiv Irana. O tome je šef američke odbrane svedočio i pred Kapitol Hilom, a sam Kongres je podeljen o tome treba li predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp da dobije odobrenje zastupnika pre bilo kakvog napada.
Ministar odbrane isključio je sva javna pitanja o potencijalnom napadu na Iran, kazavši da je „većina onog što mogu da kažem za poverljivo okruženje“.
Ustav SAD Kongresu daje isključivo pravo na odobravanje rata. U Predstavničkom domu i u Senatu donete su rezolucije prema kojima Trampu treba odobrenje Kongresa za upotrebu sile prema Iranu.
– Od samog početka ove države praksa je da se, ako se na bilo koji način kreće u ofanzivu, dobije odobrenje Kongresa – rekao je demokratski zastupnik Tim Kejn.
No, neki u Kongresu kažu da predsednik ima pravo da samovoljno napadne iranska nuklearna postrojenja i navode istorijski presedan.
– Predsednici iz obe stranke sprovodili su pravo na “ograničene udare” bez odobrenja Kongresa. Ako su ograničeni, ja to podržavam – kaže republikanski zastupnik u Kongresu Majk Loler.
Raniji presedani
Američki predsednici odavno zaobilaze Kongres kako bi vodili ratove, a načelo odobrenja derogirano je još 2001. kada su i republikanci i demokrate proširili prava predsednika za ono što su zvali “ratom protiv terorizma Al-Kaide i Sadama Huseina”.
Predsednik Barak Obama je, takođe, koristio iste mehanizme u Somaliji, Siriji i Jemenu. On je proširio delovanje i specijalnim akcijama na one koje je njegova administracija nazvala teroristima.
Kongres nije pitan ni za delovanje u Libiji, a sve bi to Trampu moglo da bude adut i za ovaj presedan.
Očekuje se da će se naredne nedelje raspravljati o pokušajima ponovnog potvrđivanja ustavnog primata Kongresa, kada je reč o ratu. Potezanje veta se ne očekuje, ali barem će biti prilika da se proceni spremnost Kongresa da se zauzme za sebe.
