Iako su Lenjinovi boljševici posle Oktobarske revolucije prigrabili svu vlast, radnička klasa i dalje je bivala sve gladnija i nezadovoljnija. Od 1918. razmahao se i građanski rat, gde su se izdvojile dve snage, boljševički crvenogardejci i "beli" kojima su dominirali caristički nacionalisti. Da bi takvo haotično stanje držao pod uzdom, Lenjin je pribegao metodi stalnih agitacija i javnog optuživanja svih drugih osim svojih, za vršenje vlasti nesposobnih boljševika.
Repriza mitinga
Na jednom mitingu, 14. januara 1918, nastupio je u Mihajlovskom manježu u Petrogradu. Dok je govorio pred crvenogardejcima koji su upravo kretali na front, iz Smoljnog, novog sedišta Izvršnog komiteta Sovjeta, stigao je zahtev dežurnom u centralnoj garaži Petrograda, da se pošalje jedan automobil u Mihajlovski manjež. Vozač je trebalo da se javi N. Padvojskom, članu petrogradskog Vojno-revolucionarnog komiteta. Kada je posle 20 časova Lenjin završio svoj vatreni govor, Padvojski je naložio vozaču da Lenjina odveze kuda ovaj želi. Vođa se uputio u svoj stan u Smoljnom. Sa njim je bila i sestra Marija Iljičeva, istaknuta ličnost Komunističke partije. Ona je sela pored vozača, a na zadnjem sedištu bili su Lenjin i Fric Platen, koji je sa Lenjinom došao iz Švajcarske. Tek što je automobil prešao preko mosta iznad reke Fontanke, vetrobran se razbio u paramparčad. Prisebni vozač je shvatio da su napadnuti, pa je gasom do daske izvukao automobil i umakao zasedi. Munjevito je reagovao i krupni Švajcarac. Svojim telom pritisnuo je Lenjina na sedište, a sam prošao lakše povređen. Bilo je pravo čudo kako su svi ostali bili bez ogrebotine jer je automobil bio doslovno izrešetan. Spasla ih je gusta magla, zbog koje atentatori nisu dobro videli svoj cilj.
U Smoljnom se Lenjin mirno zahvalio vozaču i uputio u svoj kabinet. Njegova sestra Marija prva je prozborila: "Večeras samo zaista imali sreće." U kabinetu je Platen upozorio Lenjina da se nepotrebno izlaže opasnosti, a vođa se i njemu zahvalio na brizi i kratko odgovorio: "Živimo u vremenu u kome nijedan boljševik u Rusiji ne može da izbegne opasnost." Na sednici Sovnarkoma, sovjetske vlade, doneta je odluka da se stvori bezbednosna služba koju će voditi Vladimir Bonč-Brujevič, stari, prerevolucionarni boljševik, kakve je Lenjin naročito cenio. Za komandanta obezbeđenja Smoljnog određen je P. Maljkov. Uvedena je stroga kontrola ulaska i izlaska iz zgrade Smoljni, koja je pre revolucije bila ženski licej. Međutim, o ličnoj zaštiti velikog vođe nije bilo ni reči. Moguće je da se tome protivio sam Lenjin. Kada je oko ponoći hitno iz Smoljnog pozvan Bonč-Brujevič da povede istragu, ispostavilo se da je Lenjin loš svedok jer mu je Platen, štiteći ga, pokrio glavu. Ipak, brzo se otkrilo na osnovu priznanja zaverenika koji se predomislio, predao i otkrio ostale, da iza atentata stoji grupa oficira. Ideja da se ubije Lenjin začela se još na frontu, kada je zaključen mir. Kada su, po okončanju istrage, saopštili Lenjinu da su vojnici skovali zaveru, on je odbrusio:
– Nisu to vojnici već oficiri – sećao se Bonč-Brujevič.
U listu "Izvestija" ove Lenjinove reči objavljene su kao zvanična verzija. Iza svega je zapravo stajao poznati finansijer D. Šahovski, koji je za pola miliona rubalja unajmio nezadovoljne oficire da ubiju Lenjina. U prvom atentatu na Lenjina, učestvovalo je 12 osoba. Zaverenici su osuđeni i prognani u Novočerkask.
Na Lenjinovu preporuku, Sovnarkom je odlučio da se sovjetska prestonica prebaci u Moskvu. Odavno se u Petrogradu ni Lenjin ni drugi boljševički lideri nikada i nisu osećali sigurno. Stara prestonica je nezvanično bila grad menjševika i esera, koji su je preuzeli jer je Lenjin dugo izbivao u inostranstvu ili na drugim mestima. Napetost u tom gradu je čak i posle posle pobede boljševika bila tolika da je Lenjin zatražio od vojnog štaba da mu se nabavi pištolj brauning. Vladimiru Bonč-Brujeviču, inače rođenom Moskovljaninu, vođa je lično poverio da organizuje seobu sovjetske vlasti u Moskvu, i on se toga dobro sećao: "Napomenuo sam Lenjinu da sam došao do informacije da eseri nameravaju da izvrše napad na voz u kojem će biti članovi vlade i on sam. Lenjin je, kao i uvek, bio savršeno spokojan; saslušao me je i kratko rekao: – Pa šta, mi ćemo ipak otići. – Odgovorio sam mu – Svakako. – Garantujete li nam bezbedan pu
t? – Računam da će sve biti bez brige. Lenjin je odobrio sve mere i naložio mi da sve što radim, radim u najstrožoj tajnosti, čak i u odnosu na članove Sovnarkoma, da se slučajno neko od njih ne bi neoprezno istrtljao. Najosetljivije mesto je bio sam prevoz železnicom."
Kada je 10. marta uveče, 1918. godine, Lenjin sa suprugom vozom krenuo iz Smoljnog, čak ni njegov lični vozač Rajbov sve do poslednjeg trenutka nije znao da vođa trajno napušta Petrograd. Jedan od tri voza koji je prebacivao državno i partijsko rukovodstvo pošao je sa železničke stanice Nikolajevska, sa koje polaze vozovi u Moskvu, a ona se nalazi u samom gradu, na kraju Nevskog prospekta. Da bi zavarali trag, automobili koji su iz Smoljnog dovezli važne putnike na tu stanicu, ušli su na peron, parkirali se uz sam voz i tako onemogućili da se iz daljine utvrdi ko su putnici. Sama stanica bila je opasana jakim snagama, kao i peron prigradske stanice, ali mnogo manje upadljivo. Za bezbednost vagona u kojem su bili Lenjin sa ženom i sestrom, visoki partijski funkcioneri Jakov Sverdlov i Bonč-Brujevič, bio je zadužen litvanski bošljevik E. Smilga. Izabrao ga je lično Bonč-Brujevič.
Lenjin je patio od nesanice, pa je u vozu započeo članak "Glavni zadatak naših dana", dok su njegove saputnice u kupeu Nadežda i Marija zaspale. Kako se navodi u "Atentatima koji su promenili svet", Lenjinov voz je oko tri sata neplanirano stao u stanicu Ljubanj. Uznemireni Bonč-Brujevič je poslao vojnika do lokomotive u izvidnicu, a vojnik ga je obavestio da čekaju ukrštanje sa drugim vozom.
Prepad iz teretnjaka
Ubrzo se pojavio teretni voz koji je usporio vožnju i zatim stao. Iz teretnih vagona iskočili su naoružani ljudi i odmah pripucali na voz koji je stajao nasuprot njima. Smilga se nije iznenadio. Zgrabio je mitraljez i komandovao: "Bataljon napred!" Njegovi ljudi su uzvratili žestokom vatrom. Vagoni između kojih je bio Lenjinov takođe su bili krcati dobro naoružanim članovima službe obezbeđenja. Oni su pripucali na atentatore koji su, nezaštićeni, posrtali po šinama i uskoro se povukli u rasulu, što teretnim vozom, što u obližnju šumu. Napadnuti vozovi nastavili su punom parom ka cilju. Sledećeg jutra na moskovsku železničku stanicu stigao je voz broj 4001, izrešetan, ali sa vođama revolucije kojima nije nedostajala ni dlaka sa glave. Istragom je utvrđeno da je akciju vodio vrh desnih esera na čelu sa Borisom Rabinovičem.
|
Učiteljica sa mašinkom Atentat na Lenjina i njegove partijske drugove u vozu je propao jer ni sami organizatori nisu mogli da se slože šta im je činiti. Kasnije, na suđenju desnim eserima, saznalo se da je jedan predlagao da se bombom ošteti i zaustavi lokomotiva. L. Konopljeva, poznata teroristkinja, a po zanimanju učiteljica, navodno je tražila da atentat izvrši sama, da ostali iz stranke ne bi bili uhvaćeni. Samo nas jačaju Lenjin je napad na voz ispratio rečima: "Oni će jednostavno i dalje pucati u nas!" Zaista, u Petrogradu je 20. juna izvršen atentat na njegovog saradnika V. Volodarskog. Lenjin, iako pogođen vešću, rekao je da će "to i svako buduće ubistvo aktivnih saradnika sovjetske vlasti u masama samo učvrstiti našu stvar".
|
