Na jednom od srpskih piknika održanom u Melburnu, 1983. godine, Nenad Ranić je sa 13 leta prvi put čuo zvuk harmonike. U stvari, čuo je dve harmonike, jer su dvojica majstora ovog instrumenta zabavljala ljude toga dana. Nikada nije zaboravio taj osećaj.
Ubrzo, roditelji su mu kupili harmoniku i počeo je da uči prve note na časovima kod nastavnika italijanskog porekla. Kao dečak iz muzikalne porodice, iako niko od njegovih nije svirao, Ranić je poželeo više. Nastavio je učenje sa našim harmonikašem Radetom Radosavcem u Melburnu.
Posle dve godine vežbanja stigle su prve tezge – svadbe, zabave i krštenja. Učio je radeći, sticao iskustvo. Najviše je svirao narodna kola: Užičko kolo, Vragolanku… Uzori su mu bili Mirko Kodić, Dragan Stojković Bosanac i Branimir Đokić. U to vreme muzičari su bili cenjeni kao umetnici.
– Bilo je mnogo nezaboravnih trenutaka u mojoj karijeri – kaže harmonikaš Nenad Ranić. – Svirao sam sa muzičarima kao što su Vera Matović, Šaban Šaulić, Jelena Karleuša, Sneki, Dragan Pantić Smederevac…
Ali, uvek je tu jedna svirka koja se odvaja od ostalih.
– Bilo je to 1989. godine. Na jednoj zabavi u srpskom centru, u melburnškom Kizborou, pevali su Era Ojdanić, Gorica Ilić i Mirko Kodić. Bilo je hiljadu ljudi. Od sedam do deset uveče nije bilo struje. Ali, zato su svi ostali do tri ujutru i odlično se proveli – priseća se Ranić.
Stigao je i poziv da svira u kafani u Adelajdu. “Radan” je tada bilo aktuelno mesto za Srbe u glavnom gradu Južne Australije i Ranić je bio pozvan da svakog vikenda svira sa bendom Adelaide Expreš. Bend su osnovali Savo Đurđević, Milovan Mikić, Stiv Statis i Milan Sofranić. Tada je u Melburnu bilo sedam naših kafana, a u Adelajdu svega dve ili tri. Nenad je ipak odlučio da se preseli u Južnu Australiju.
– Vreme boema i kafana je završeno u Australiji. Samo još nekoliko nas oseća nedostatak kafanskog ambijenta. Danas omladina odlazi u klubove i diskoteke.
Ranić kaže da je to šteta jer srpska zajednica danas ima plejadu odličnih harmonikaša.
– Od kolega harmonikaša u Australiji najviše poštujem i cenim umetničku crtu Siniše Džavića, Dragana Vujadinovića, Aleksa Bogdanovića, Ace Stevanovića, a od pevača tu su Milan Sofranić, Jovica Đorđević, Snežana Radojković i Dule Milivojević – nabraja Nenad.
Ranić je danas okrenut porodici. Svira tek ponekad za prijatelje. Kad želi da se opusti, pusti sevdalinke, šumadijsku “dvojku”, rumunsku, makedonsku i bugarsku muziku.
– Sada, kao ozbiljniji čovek, slušam Ljubišu Pavkovića, Vladu Panovića, Acu Sofronijevića. A u autu slušam hip hop, jer radio pripada mojoj tinejdžerki – smeje se Ranić i dodaje da ga iritira kad ljudi kritikuju decu od 14 ili 16 godina i muziku koju slušaju. – Naša deca u Australiji su druga ili treća generacija Srba. Ne možemo od njih da očekujemo da slušaju pesme o srpskim livadama.
Zato, kad prijatelji naručuju pesme, Ranić uzima dugmetaru, diže je na ramena i počinje da vrhovima prstiju prebira po dugmićima i razvija meh kojim kreira prepoznatljivu melodiju. Naši ljudi se hvataju za ruke i poneseni muzikom počinju da igraju i pevaju. U tom trenutku sve se zaboravlja…
– Naš narod ne može bez veselja – kaže Ranić i najavljuje veliku svirku. – Sledeće godine obeležiću 35 godina sviranja harmonike. Biće veselo!
Poštovanje važnije od bakšiša
Nenad Ranić ponekad pomaže mladim muzičarima. Tako je Orion bend grupa kojoj je Ranićevo iskustvo uvek dobrodošlo. Svaki savet koji je nekada dobio, a sada želi da ga prenese mladima jeste taj da je “najvažnije da posao uradiš pošteno”.
– Poštovanje publike i uzajamno poštovanje muzičara važnije je od svakog od bakšiša. Takođe, završiti muzičku školu i znati svirati svaku vrstu muzike je neophodno – kaže Nenad i dodaje da budućnost harmonike nije u rukama naše dece u Južnoj Australiji.
