M. Karović
NAJLEPŠE KAD SU ZAJEDNO: Porodica Belojević na okupu

Lek za srpski sport su sposobni ljudi. Bilo da su oni na mestu šefova struke, ili odgovornim pozicijama, u prilici da finansijski pomognu sport, rukovode klubom, važno je samo da im se nađe „namena“.

Dragana Pešić Belojević trenutno obavlja funkciju gradskog sekretara za sport i omladinu Beograda. Njen suprug, Darko, član je stručnog štaba fudbalske reprezentacije Srbije. Ova porodica broji još dva člana – Natašu i Matiju. Mnogi za Draganu znaju da kažu da je bila ne samo vrhunska rukometašica već i jedna od boljih (ako ne i najbolja) na svetu „u njeno vreme“. U rukomet je uplovila zbog majke, takođe bivše rukometašice, a ostala zahvaljujući inatu koji je kod nje proradio kad su joj nudili sve, samo da odustane.

– Kao gradski sekretar za sport, ne bavim se samo rukometom, nego svim sportovima. U rukometu nije kao u naše vreme, ali se nadam da će devojke da se kvalifikuju na Olimpijske igre – počinje priču Dragana Pešić Belojević.

Poziv koji se ne odbija

Šta vas je nateralo da uplovite u političke vode?

– Kad god smo gledali nešto od sporta, ja sam se, uglavnom, „svađala“ sa TV. Darko je znao da mi kaže da idem „tamo negde“, da se borim i sprovedem zamisli. Desilo se da su me zvali Predrag Peruničić, državni sekretar za sport, i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i rekli kako bi im bilo zadovoljstvo da budem sa njima u SNS i da pomognem sportu. Rekla sam da me to interesuje, da posebno želim da se deca bave fizičkom aktivnošću, pošto ne mogu svi da budu profesionalni sportisti. Znamo svi kakva je sada situacija, koliko ima dijabetesa, gojazne dece, da ne pričam o krivoj kičmi i ravnim tabanima. To me „povuklo“.

Nije samo poziv Peruničića i Vesića naterao Pešu da se založi da njene ideje budu sprovedene. Jedan od razloga je i svestrana pomoć predsednika Srbije u resor koji Draganu najviše zanima.

– Aleksandar Vučić je čovek koji poštuje sport, voli ga i zna. Nikad više novca nije bilo u sportu i nikad više nismo vrednovani. Prvi čovek Srbije je podržao sve prave ideje, koje bi na bilo koji način poboljšale srpski sport. To su stvari koje su me privukle i srećna sam što sam tu. Uložili smo novac, završen je Pionir, stari DIF je sređen, sada će početi da se radi Pionirsk grad, preuzeli smo SC 25. maj, ponovo se vratio u sportske svrhe, napravili smo Asocijaciju za školski sport. Veliki broj dece je ušao u sistem školskog takmičenja… Za dve godine se dosta toga uradilo, mada ima još mnogo ideja koje želim da realizujemo. Nisam očekivala da će ih ovoliko „proći“ za dve godine.

Jedna ideja posebno je važna Belojevićevoj.

– Uvek je želja da se vratimo na besplatne treninge, što je sada teško. Mislim da to ne postoji ni u jednoj jedinoj zemlji bivše Jugoslavije, ali je moguće. Kako napredujemo ekonomski, nadam se da će i to da dođe na red.

Ne volim da pričam o našem vremenu, ali zaista niko ko je tada trenirao nije plaćao treninge. Recimo, Darkov otac nije znao da se on bavi sportom. Nekima su roditelji i branili, govorivši da je bolje da uče… Nije se plaćala ni oprema, nalazili su se talenti… Imao si sjajan sistem, pošto su profesori u školama već odvajali učenike, odnosno ko je talenat za koji sport. Sećam se, u osnovnoj školi mi je nastavnik fizičkog bio bivši bokser. On je rekao „ti si ipak za rukomet, ne za košarku“.

Čovek koji je „kriv“ za Draganin rukometni uspeh zove se Vinko Kandija. Vrhunski trener, po mnogima najbolji rukometni koga je svet imao, prepoznao je talenat u tada 14-godišnjem devojčurku. Čak je znao da se naljuti na trenera koji je „terao“ Pešićevu da uči pravilno da hoda, govoreći da će tako Dragana da izgubi savršenu fintu, koju poseduje.

Da li ste ikada naučili lepo da hodate?

– Nisam – kroz osmeh će Dragana. – Uvek se setim Ace Mitića kad se to pomene…

Najtrofejniji Partizanovac

Darko je odmalena navijao za Partizan. Iako je branio gol Slobode iz Užica, vrlo brzo je dobio priliku u Humskoj 1. Kako je izgledao taj trenutak kada je stigao poziv voljenog kluba?

– Davno sam prešao u Partizan, 1981. U tom trenutku nisam bio nešto preterano oduševljen. Lepše je bilo živeti u Užicu. Međutim, taj poziv se ne odbija. U to vreme bila su četiri velika kluba: Hajduk, Dinamo, Partizan i Crvena zvezda. Važilo je pravilo da pre 28. ne možeš u inostranstvo. Rekoh, nisam baš bio oduševljen zbog odlaska, ali klub je tako odlučio.

Šta vam je najupečatljivije iz osam godina igračkog i 13 godina trenerskog perioda u Partizanu?

– Dugo sam bio u Partizanu, preko 20 godina. Mnogo je bilo posebnih trenutaka, više lepih nego onih drugih, ali bilo je raznih situacija. Ne mogu ništa da izdvojim, možda neka utakmica kada sam počeo 1981. godine, ti penali u Splitu 1988. Onda, kao trener, bilo je i duplih kruna i Evrope, svega…

Darko je skroman, ali tu je Dragana da nam otkrije tajnu:

– Moj suprug je najtrofejniji igrač i trener Partizana.

– Imam dosta trofeja… Možda nekih desetak titula i pet-šest kupova. Nikad nisam računao. Tu je i plasman u Ligu šampiona. Bilo je svega, zaista.

Ono na šta je Darko ponosan jeste činjenica da je sarađivao sa vrhunskim stručnjacima:

– U Kini sam bio sa Radomirom Antićem i Ljubišom Tumbakovićem, bio sam u reprezentaciji kad su selektori bili Milovan Đorić, odnosno Vujadin Boškov i sada ponovo sa Tumbakovićem.

Darko je trenutno na radnom zadatku u reprezentaciji Srbije. „Orlove“ uskoro očekuju najvažniji mečevi, za odlazak na EURO.

– Čeka nas meč sa Norveškom, ako pobedimo onda duel sa Švedskom, kod kuće.

– Pa da idemo na Evropsko – ubacuje se Dragana. – Nas četvoro smo Strelci u horoskopu i svi smo optimisti. Pokojna Ćana me pita, da li se ti foliraš ili stvarno misliš da ćemo da pobedimo. Kažem joj da stvarno tako mislim…

Dragana nije imala sreće sa reprezentacijom, posebno na Olimpijskim igrama:

– Pred Los Anđeles operišem prepone i ne odem, u Seulu budemo četvrte, a pred Barselonu 1992. nas vrate sa aerodroma. Da se to sa Barselonom nije desilo, možda ne bih ni prestala da se bavim rukometom jer sam odustala sa 29 godina. „Ubodosmo“ bar svetsko srebro. Šteta za Barselonu, jer imali smo strašnu reprezentaciju. Inače, od 60-ih do 90-ih nam je selekcija bila strašna, ali taj tim je posle SP, gde smo izgubile od Ruskinja nepravedno. Selektor Miki Milatović je to beležio, igrao 33 utakmice bez poraza! I oni nas samo sklone sa spiska putnika za Barselonu… Nije mi žao, ne žalim ni za čim, ali bilo bi lepo da imam najsjajnije olimpijsko odličje. Bilo, pa prošlo. Sećamo se samo lepih stvari.

Konstatujemo da Dragana, nažalost nema zlato, iako je po kvalitetu to zaslužila, ali stiže odgovor:

– Umesto mog zlata, imamo ova dva (Natašu i Matiju). To su naše najsjajnije medalje.

Mogli ste da imate da ste prihvatili poziv druge reprezentacije?

– Zvala me je Austrija, posle raspada Jugoslavije, ona je tada bila sila, ali nisam htela.

Sudbonosni Obrenovac

Kako se upoznao bračni par Belojević?

– Upoznali smo se u hotelu „Obrenovac“. Partizan je tu bio na pripremama, baš kao i ženska rukometna reprezentacija. Bilo je to 1988, pred OI u Seulu. Mirjana Đurica je već bila u vezi sa Darkovim kumom Vladimirom Vermezovićem, pa smo se preko nje upoznali. Nije me konstatovao, igrao je karte – smeje se Dragana. – Tek smo posle godinu dana započeli vezu, kada sam se vratila u Beograd, jer sam te sezone branila boje Olimpije. Nije igrao karte, pa me primetio.

S obzirom na to da godinama sarađujete sa mnogim trenerima, ko je najbolji, a ko najteži za saradnju?

– Ubedljivo najbolji je Ljubiša Tumbaković, bili smo u Partizanu devet godina, u Kini četiri, sada dve, plus u Iranu godinu dana. Čak 16 godina radimo zajedno, kućni smo prijatelji… Bio sam sa Mateusom, Antićem, Đorićem… Mateus je jedan od retkih fudbalera koji je bio proglašen za najboljeg sportistu sveta. Pričao sam Dragani, mi u Švajcarskoj sedimo na spratu, a Mateus se dole kupa u bazenu. U blizini sede novinar i fotoreporter. On ništa, čita knjigu, kupa se… U jednom trenutku prilazi i javlja im se. Ljudi su došli sat vremena ranije, ali njemu nije palo na pamet da ranije od dogovorenog popriča sa njima! Druga stvar, čovek godinu dana kasni na svaku konferenciju 15 minuta. Kad su ga prilikom odlaska pitali zbog čega je kasnio, on kaže „kada sam došao u Partizan u decembru 2002. svi novinari su kasnili.“ On je ćutao, ali je godinu dana namerno dolazio 15 minuta kasnije…

Za Mateusa ima dosta anegdota.

– Ušli smo u Ligu šampiona. Grupa smrti! Porto, Olimpik i Real Madrid. Kaže on ide da gleda Real u Madridu. Pitaju ga Bjeković i Zečević šta će da gleda, kad za Madriđane igraju Bekam, Figo, Ronaldo, Karlos… Bolja ekipa u istoriji Reala nije bila. I ode on. Mi smo jedva izvukli bod u Nikšiću bez njega. Prošlo je 10 godina, njegova bivša žena Marijana Mateus piše u memoarima, zaprosio me je u helikopteru, u Njujorku, kad su svi mislili da je u Madridu da gleda Real!

Kad god da se spomene ime Darka Belojevića prva asocijacija su penali na Poljudu.

– Tako se pogodilo – pokušava da skrene sa teme Darko.

Koliko ste penala odbranili?

– Sve!

Tako se pogodilo?

– Levo, desno, levo, desno… Znate koliki je fudbalski gol? Tu da se baciš bezveze ne možeš ništa. Moraš nešto i da znaš – zaključuje Darko.

Otac nudio novac da ostavi rukomet

Draganina priča je daleko drugačija od uobičajenih. Dok roditelji forsiraju decu da se bave sportom, nju su pokušali da odvrate od rukometa:

– Moj otac je bio uspešan čovek. Kad sam dobila stipendiju rekao mi je evo ti veći džeparac samo prestani da igraš rukomet, jer su mi slomili zub. Međutim, nisam htela, a trener Roganović mi je govorio da sam razmažena, tatina ćera. Kasnije sam dokazala da imam talenat za taj sport.

Lopta umesto violine

Retko ko zna da je Dragana, pre nego što se opredelila za rukomet, išla u muzičku školu:

– Svirala sam violinu.

Otkud to?

– Rođena sam u Podgorici. Tamo je sve moralo da ide po „pe-esu“. Zato nisam maltretirala moju decu, što mi je sad, donekle, žao. Moralo je da se ide na sekcije, kurseve, muzičku školu. Iako sam više volela gitaru, oni su izabrali violinu.

S obzirom na to da ste iz Crne Gore, dobro je da nisu izabrali gusle…

– Dobro je – kroz osmeh će Belojevićeva.

Roditelji za ponos

Kako je biti dete uspešnih sportista?

– Dok sam trenirala rukomet niko nije znao ko mi je mama. Izbegavala sam da se hvalim time. Nisam želela da bude posle da sam „mamina ćerka“, nego sam htela da pokažem da znam da igram. Onda, kad sam malo porasla, i te kako sam se dičila roditeljima! Ponosna sam što sam ćerka ovako, pre svega, divnih osoba, a onda i roditelja. Uvek su bili tu za nas. Malo je bio teži taj period kada je tata bio u Kini, ali sada smo na okupu i super nam je – kaže Nataša.

– Saglasan sam sa svim što je rekla sestra. Ni ja nisam hteo da se hvalim – dodaje Matija.

Naslednici odustali od sporta

Draga i Darko su roditelji dvoje odrasle dece. Nataša ima 25 godina, sin Matija 21. Oboje su, na žalost roditelja, prestali da se bave sportom…

– Ponekad mi bude krivo, ali… Rukomet u moje vreme nije bio nešto aktuelan, nije bilo dobrih klubova. Mi smo, doduše, bili u Radničkom, ali tada je bio slab. Bili su u fazonu „javićemo vam kada imamo trening!“. Onda sam prešla na odbojku i igrala za Poštar. Nisam htela u Zvezdu, zbog tate, iako je u to vreme bila najbolja.

– Bila je talentovana, kao i Matija, ali nisu ostali u sportu – ubacuje se Dragana.

– Biće unučići – poručuje Nataša, uz konstataciju svih da „jedna generacija mora da preskoči“.

– Kad sam bila dete nisam imala igračke, spavala sam s loptama. Moguće da sport nisam ni gledala kao neki posao, već kao deo mog života. Malo sam to ofrlje shvatila. Da sam shvatila ozbiljnije, bilo bi drugačije. Malo društvo, izlasci…

Dragana dodaje:

– Tanja Polajner mi je nudila da Nataša dođe u Sloveniju, kada je završila osmi razred, jer Slovenci su napravili kao koledže za rukomet, košarku, odbojku i hokej. To je dalo rezultat, u vrhu u svim sportovima, osim u hokeju. Međutim, nisam htela da je šaljem u Sloveniju.

Nataša nije ostala u sportu, ali se ozbiljno posvetila studijama. Ima 25 godina i završila je Fakultet za menadžment, ali i master na ljudskim resursima. Već dve godine radi u jednoj Konsultanskoj firmi, kao mlađi konsultant.

– Ona je tatin zvrk, sve stiže. Njoj je tata, kada je imala 13 godina, kupio motor, to sam preživela, sad sam već oguglala… Sad ima jači motor, polagala je i za vozačku… – kaže brižna majka.

Matija je trenirao košarku:

– Odustao sam zbog društva, izlazaka i žao mi je zbog toga. Trenirao sam košarku pet-šest godina, pre toga fudbal. Uglavnom sam ceo život u sportu. I dalje sam tu, rekreativno.

– Sad trenira više nego kada je trebalo – ubacuje se tata.

Sin Belojevića je student treće godine ekonomije na FEFA fakultetu…