Da srpski mediji nisu stavili sve svoje raspoložive kapacitete u funkciju Vučićeve predizborne kampanje, možda bi nešto preostalo za bolje i korektnije izveštavanje iz Međunarodnog suda pravde u Hagu gde hrvatski i srpski eksperti obrazlažu argumente iz tužbe i kontratužbe za genocid.
Uprkos, kako mnogi ocenjuju, briljantnom nastupu srpskog pravnog tima, tretman ovog procesa u beogradskim medijima bio je takav kao da se radi o plemenima u dalekoj Africi, a ne o prvim susedima i narodima koji su doskora bili deo jedne države, narodima koje povezuje isprepletena i često mučna istorija međusobnih odnosa. U toj mučnoj istoriji zavidno mesto pripada i ratu iz devedesetih godina prošlog veka, sukobu posle koga su Srbi iz Hrvatske trajno proterani sa svojih vekovnih adresa, sukobu kome se, kako stvari stoje, još uvek ne nazire kraj.
Jer, bez obzira na to kakvu će odluku sudije u Hagu doneti, njihovom presudom neće biti stavljena tačka na ratovanje Hrvata i Srba.
Za tu tačku biće eventualno mesta tek onda, kako to primećuje zagrebački advokat Anto Nobilo, kada se posledice rata saniraju, odnosno svim Srbima prognanima iz Hrvatske omogući povratak, obnove njihova imanja i vrate njihovi stanovi.
– Dokle god ima ljudi koji ne mogu da se vrate svojim kućama, rat se neće završiti – zaključuje Nobilo rizikujući zbog takvih stavova gnev svojih sunarodnika.
Za bračni par Kunić, srpske povratnike u selo Zagorje kod Krnjaka na Kordunu, taj rat traje već dve decenije i uskoro bi mogao da završi potpunim porazom. Sud u Karlovcu stavio je njihovu kuću na doboš, procenjujući je na 200.000 evra. Toliko, naime, Kunići duguju uzurpatoru koji je njihovo imanje zaposeo nakon "Oluje" u jesen 1995. i koristio ga sve dok 2003. godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu nije Kunićima vratio posed.
Ali, taj povratak imao je preveliku cenu jer je srpskoj porodici naloženo da plati obeštećenje Hrvatima koji su navodno uložili novac u obnovu tuđe kuće računajući da će za svagda biti njihova.
Tačka na hrvatsko-srpski sukob neće moći biti stavljena sve dok malobrojni Srbi koji su nakon etničkog čišćenja preostali u Hrvatskoj ili su se iz izbeglištva vratili da u njoj ponovo pokušaju da žive, budu tretirani kao građani drugog reda.
Kao što vlasti u Zagrebu tretiraju četrdesetak srpskih povratnika u selu Mlaka u opštini Jasenovac koje je nedavno poplavila Sava i potpuno ih odsekla od ostatka sveta.
Nijedna državna institucija iz Zagreba nije našla za shodno da u Jasenovac pošalje svog predstavnika, da utvrdi veličinu stradanja i možda unesrećenim Srbima dopremi kakvu pomoć. Kao što je to uradila pomažući poplavljenim Hrvatima!
Ali, nit je iko iz Zagreba pitao za Srbe, nit im je prilazio. Računaju – nek se dave. Humanija je voda ispod grla nego nož!
Onakav kakvim su ubijani krajiški Srbi u "Oluji" i posle nje, rešeni da po cenu života ostanu kod svojih kuća. Kao što su ostali i žitelji Slavskog Polja kod Vrginmosta, pa ih je osmoro ubijeno na kućnom pragu, a grobna mesta im se ne znaju ni danas.
O toj i takvoj Hrvatskoj trenutno se govori u Hagu.
I zato su reči profesora Vilijama Šabasa, člana pravnog tima Srbije koji je Tuđmanov nastup na Brionima, gde je isplanirana "Oluja", uporedio sa konferencijom u Vansiju na kojoj su 1942. nacistički oficiri kovali zaveru za uništenje Jevreja, toliko uskomešale duhove u Zagrebu.
Ni argumenti drugog zastupnika Srbije – Vejna Džordaša, ne ostavljaju Hrvatsku ravnodušnom, ma koliko ih njeni čelnici nipodoštavali.
A Džordaš tvrdi da su u ostvarenju genocidnog plana Hrvatske, krajiški Srbi tokom "Oluje" bili podvrgnuti "raširenom i sistematskom ubijanju, fizičkim i mentalnim povredama i životnim uslovima smišljenim da dovedu do fizičkog uništenja".
Na potezu je Zagreb!
