Youtube/RTS Tako stoje stvari - Zvanični kanal
Mihailović

Za Ivana Mihailovića gluma je pre svega veliko istraživanje. Nakon uloge oficira Mirka Klisure u serijalu „Vojna akademija“ koja ga je plasirala među najuspešnije glumce mlađe generacije, Ivan ne prestaje da se dokazuje.

– Lik Mirka Klisure me prati gde god da krenem. Mislim da sam značio Mirku isto koliko Mirko Klisura Ivanu Mihailoviću. Važna mi je ta uloga zato što je došla odmah posle akademije. Dakle, s jedne akademije sam prešao na drugu, sada vojnu. Odmah sam počeo da se bavim poslom za koji sam se školovao. Na pravi način, temeljno sam istraživao i upoznao taj milje vojne akademije. Osvajao sam korak po korak, upoznavao Mirka Klisuru i sad smo došli do toga da se veoma dobro znamo. I to je veoma lepo za glumca. Teško je glumiti kad ne znaš ko si, koga glumiš i šta radiš. A to se dešava. Već osam godina sam deo „Vojne akademije“ – otkrio je Ivan za „Vesti“.

Mihailović ističe da je veoma važno da glumac bude školovan.

– Gluma nije lak posao. Gluma je veoma težak posao i ako se ne shvati na pravi način može imati katastrofalne posledice. Ako neko nije mentalno stabilan, nije spreman za sve terete i napore koje ovaj posao donosi, može imati loše posledice. To se sve uči u školi. Postoji zanat, pogotovo u pozorištu. Dakle neka manje-više talentovana osoba može da igra u filmu, ali za igranje u pozorištu potrebni su ozbiljan zanat i ozbiljna škola, disciplina, a sve tošto učiš na akademiji. Postoje izuzeci. Ima izuzetnih glumaca koji nisu završili akademiju. To kod nas nije toliko često, u svetu jeste, ali je u svetu drugačija metodologija rada u filmu i u pozorištu, tako da postoji razlika između školovanih glumaca i talentovanih ljudi koji su samo talentovani, a nisu izučili zanat.

Postalo je, kaže, moda da se glumci žale.

– Mislim da svako vreme nosi svoje breme i da ljudi kukaju, kukali su i kukaće. To je nešto što se ne menja. Ja ne kukam. Postoje teški dani i bolji dani. Nekad jedeš samo hleb, nekad imaš i nešto da namažeš, pričam naravno metaforički, ali moraš ovo da voliš da bi radio. Ne treba sedeti kod kuće,treba nešto probati da se napravi, čitati i praviti predstave, voleti ovaj posao i biti nekako s njim na ti.

Inostrana karijera

Kao brojne njegove kolege i on ima u planu inostranu karijeru.

– Imam svog agenta u Rusiji i to tržište otvaram, iako sam svestan da uloge koje ovde mogu da napravim ne mogu u inostranstvu. To je ta jezička barijera. Nije pitanje znanje jezika, nego prosto čuješ kad neko nije sa tog govornog područja. Ne mogu nikada igrati Hamleta u Londonu, kao što mogu da ga igram u Srbiji. Što se tiče filma i snimanja uvek postoje prilike pogotovo danas u vreme kada informacije idu brže nego ikada. Dovoljno je da snimiš jedan prilog i pošalješ nekoj inostranoj aganeciji i da se desi ta sreća da te pozovu. To je stvarno sreća da se desi da si im baš ti u tom trenutku potreban i onda stvari idu same – kaže Ivan.

Stižu bolji dani

Na pitanje da li za srpsku kinematografiju dolaze bolji dani, Ivan kaže:

– Mnogo se snima i nekako liči da dolaze bolji dani za srpski film. To doskoro nije bilo. Mislim da je to važno i da je to prilika za mlade glumce. Kad sam ja upisao akademiju ništa se nije snimalo. Snimali su se: „Vojna akademija“ i „Montevideo“, dva velika i važna projekta. I onda je nekako krenulo, i sad se svašta nešto novo snima. Ima divnih projekata. Tu smo, radimo.