I danas u nekadašnjoj Pogačarskoj mahali u Vranju postoje oni koji se sećaju Mileta Pileta, "onoga što ga sa Belo Lenče turiše u pesmu". Autor ovog teksta i sam žitelj te mahale bio je još dete, ali se ipak seća te časne starine, a posebno njegove sahrane i pesme koji ga je, igrom slučaja, na ulazu u portu Šapranačke crkve, ispratila na večni put. "Otvori mi belo Lenče vratanca, vratanca, sa tvojata desna, bela ručica. Da ti vidam, belo Lenče ustanca, ustanca! Ne mogu ti Pile Mile, da stanem, ustanem. Majka mi je sela, Mile, na fustan, na fustan!"
Ko su Belo Lenče i Mile Pile? O poreklu pesme pisali su mnogi, poput profesora Momčila Zlatanovića u delu "Narodno pesništvo južne Srbije" iz 1982. godine. Jelena Stamenković – Belo Lenče i Milan Ristić – Mile Pile, rođeni su u Vranju, u drugoj polovini 19. veka. Belo Lenče i Mile Pile voleli su se do kraja života – platonski. Zavoleli su se sredinom poslednje decenije 19. veka. Mile Pile je jašući konja belca prolazio pored Jelenine kuće u Gornjoj čaršiji. Krenuo je da obiđe svoje imanje. Nju, čuvenu "ne toliko po svojoj lepoti koliko po svojoj belini", viđao je na kapidžiku. Tako su se upoznali i počeli sve češće da razgovaraju.
Otac i mati opominjali su kćer i zabranjivali joj da izlazi često na sokak. Međutim, ljubav je bila moćna i snažna kao strujanje života u proleće. Za nju je ubrzo saznalo celo Vranje i oboje su "stavljeni u pesmu". Pesma je nastala kao momačko zadirkivanje, sasvim bezazleno i dobronamerno, ali to je samo požurivalo Jelenine roditelje da je što pre udaju, dok ne pukne bruka. Ljubav mladih nije poštovana. Bili su različitog porekla i mesta u društvu – Mile bogat, Lenče siromašna. Lenče se udala za terziju Kostu 1898. godine, kojeg su u Vranju zvali mali Kostica". Sa njim se odselila u Beograd, ali joj je do kraja život ostao nadimak Belo Lenče.
Jelena Stamenković je poginula prilikom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Milan Ristić oženio se Ljubicom, lepom devojkom iz čuvene vranjske porodice Goločevci. Bio je pažljiv prema njoj, tepao joj je "moj karanfile". Ali, Belo Lenče i pesma ostale su mu zauvek u srcu. Ljubica je to znala i nikada nije uspevala da savlada ljubomoru. Čim bi na nekom veselju čula tu pesmu, odmah je odlazila kući.
|
Čudo na sahrani
|
