Kako pandemija koronavirusa ne jenjava, to se i sve veći broj ljudi suočava sa izazovom kako pregurati sumornu svakodnevicu, budući da su mnoge ekonomske grane uzdrmane i trpe veliku štetu.
Najugroženiji, prvi su na udaru, a među njima je i porodica Nataše i Bojana Ničića iz Novog Badovca kod Gračanice. Saznavši za njihove nevolje, to ni anonimna porodica iz Australije nije mogla da sedi skrštenih ruku, već im je zdušno uputila donaciju od 1.000 dolara, kako bi rešili ono što ih u ovom momentu najviše tišti.
Ogrev, paprika, školski pribor…
– Kao što sam vam već napomenula, generalno mi smo i dalje u velikoj meri izolovani i situacija nam ne dozvoljava da zaradimo koji dinar, zbog čega i jesmo u teškom položaju. Da nije bilo plate najstarijeg sina koji je dobrovoljno služio vojsku, ne znam kako bismo preživeli proteklih meseci. Sigurno bismo gladovali. Kako je vreme odmicalo ostali smo bez najosnovnijih sredstava i nekako se snašli proteklog meseca, Bojan je radio šta god je mogao, a ova pomoć nam je poput dara s neba! – rekla je u dahu Nataša Virijević Ničić dodavši:
– Ko god bili ti divni ljudi koji nisu ostali imuni na naš poziv u pomoć, do neba smo im zahvalni. Neka im se dobro još boljim vrati, a dobri Gospod podari svu blagodat. Zahvaljujući njihovoj pomoći, rešićemo se mnogih nevolja koje su nas pritisle. Od dugova za komunalije, dečjeg školskog pribora, knjiga pa sve do najosnovnijih namirnica. Kupićemo i drva za zimu, ali i papriku da deci spremimo zimnicu.
Istina, neizvesnost Ničićima ne da mira, a najviše brinu za decu.
– Za njih mora nekako da se ima. Socijalna pomoć koju primamo, jednostavno nije dovoljna da skrpimo kraj sa krajem. Zato se često nađemo u nevolji i u nezavidnoj situaciji. Nije lako moliti za pomoć, ali ponekad kao što je to bio i sad slučaj, nemamo kud… – kazala je Nataša Virijević Ničić, čija najmlađa ćerkica ima samo godinu dana.
Zlehuda sudbina
Podsećanja radi, porodica Ničić Virijević je do sada prošla kroz mnoge teške životne usude.
Nataša je žena vedrog duha uprkos tome što je život nije mazio, baš kao ni Bojana koji je 1999. godine morao da izbegne iz sopstvene kuće u okolini Prištine kada su mu Albanci kidnapovali oca, da bi potom saznao da je ubijen. Tokom boravka u raseljeništvu upoznao je Natašu, ali nije mogao bez rodnog kraja gde mu je jedina mogućnost bio smeštaj u kontejnerskom naselju u kojem su im se rodila gotovo sva deca. Skoro deceniju, proveli su u kontejnerskom naselju u Gračanici, sanjajući o pristojnom krovu nad glavom, koji su dobili od Skupštine grada Prištine sa sedištem u Gračanici, tek 2016.
Suprug Bojan ističe da mu je najteže što nema posla. Kaže radio bi bilo šta, samo da omogući porodici pristojan život, ali posla gotovo i da nema. Ponekad uspe da zaradi neki dinar, što nije dovoljno za potrebe cele porodice, zbog čega su često u problemima iz kojih ne vide izlaz.
Ostali bez jednog deteta
– Kada smo se uselili u naših 54 kvadrata, morali smo sami da platimo priključak za struju i vodu, jer nismo mogli da dopustimo da nam deca žive u mraku. Dovoljno je bilo to što nam je najstarije dete ćerka Dragana slepa i oduzeta. Do 2015. je pet puta operisana od tumora na mozgu i trideset puta zračena u bolnici. A gde su potrebe ostale dece: Lazara, Nemanje, Jovane, Jelene i Jordana? Boravak u kontejneru najteže nam je padao zbog Dragane. Nažalost, njoj spasa nije bilo, pa je nedugo po preseljenju u novi dom, Dragana u 21. godini preminula. Iako smo učinili sve da je spasemo i uz pomoć humanih ljudi nabavljali smo neophodne lekove i vodili je na operacije, pomoći nije bilo – priča Nataša (43) koja je bol i žal za detetom, malo lakše pregurala uz najmlađe dete, jednogodišnju Nevenu.
Beskrajna zahvalnost
– Međusobna ljubav i deca su naše jedino bogatstvo, a uz to i mnogi znani i neznani ljudi dobrog srca širom sveta, koji su nam slali pomoć onda kada nam je bila najpotrebnija. Bez njih ne znam ni kako bismo preživeli sve što nas je snašlo. Beskrajno smo im zahvalni i njihovu dobrotu nikada nećemo zaboraviti. Težak je ovakav život, ali ovo je naša rodna gruda i mi je se ne možemo odreći. Valjda će i ovde jednom doći neka bolja i lepša vremena… – navodi Nataša.
