U utorak 24. juna sa početkom u 20h u beogradskom klubu Vjeran pas (Majke Jevrosime 11), u organizaciji kulturnog portala Gledište, pisac i vozač autobusa u Nemačkoj Nenad Milenković Panić predstaviće svoje dosadašnje stvaralaštvo koje se ogleda u zbirkama priča „Pod točkom – GSP zapisi“(2021.) i „Iz elemenata“(2023.) sve u izdanju IK NO Rules iz Beograda.
Pomenute knjige do sada nisu imale svoju zvaničnu promociju iako su već duže vreme na tržištu, te će ovo biti sjajna prilika da svi oni koji su se u međuvremenu susreli sa Nenadovim proznim redovima dobiju i živu reč autora o onome što je napisano i onome šta je on hteo da poruči preko svojih živopisnih i nesvakidašnjih zapisa koji donose novo čitalačko iskustvo.
Takođe, u međuvremenu se pojavio i engleski prevod prve Nenadove knjige „Pod točkom – GSP zapisi“ ili u ovoj varijanti „Belgrade bus tales“ (2024.), a koji je uradio Vladimir Živanović, i ta knjiga je isto izdata od strane beogradske IK NO Rules, te će i o tome biti reči.
Te večeri, pored Nenada kao autora knjiga, biće i Sofija Živković ispred IK NO Rules, a razgovor će voditi poznati radijski voditelj, pisac i dizajner Darko Mitrović.
Treba pomenuti i to da će nakon razgovora uslediti i potpisivanje knjiga koje će moći i da se nabave ovom prilikom po promotivnim cenama. Ko pak ne stigne da dođe na ovo druženje, a želi da ima ove naslove može ih poručiti na sajtu DELFI knjižara po sniženoj ceni.
O autoru
Nenad Milenković Panić rođen je u Beogradu 1981. godine, živeo je u beogradskoj opštini Grocka do 2020. godine.
Po profesiji vozač autobusa. Ovim poslom se bavio u gradskom saobraćajnom preduzeću (GSP) od 2003. do 2019. godine. Od tada pa do danas isto to radi i u Nemačkoj.
Za sebe kaže da je pasionirani čitalac i da ga je ta navika, ili žeđ, pored ‘nomadskog posmatranja’ kakvo je dato ljudima iz te profesije, dovela do potrebe da akumulirano iskustvo i naročiti ugao na neki način materijalizuje, uobliči, pa je spontano počeo da piše, i to traje evo već šest godina.
U cilju boljeg razmevanja priča i pesama koje se nalaze u njegovim knjigama, on navodi i činjenicu da se dok je živeo u Srbiji, osim pomenutog posla vozača u gradskom saobraćajnom preduzeću, bavio i adaptacijom enterijera i zemljoradnjom.
Takođe, uporedo dok je pripremao materijal za svoje zbirke, u elektronskoj formi je objavljivao kratke priče, pesme, kao i prikaze književnih dela, preko svog ličnog profila na fejsbuku ali i za domaće kulturne portale: Kulturni portal Gledište(gde se i danas mogu naći neki njegovi odabrani tekstovi prim. aut.), novosadski sajt za kulturu Dotkom kao i za portal Kultura 381.
Osvojio je i prvu nagradu na takmičenju za priču do 500 reči u fejsbuk grupi Klasici Književnosti, odakle je takođe popularni internet časopis za kulturu P.U.L.S.E. preuzeo i objavio prikaz o „Dablincima“, Džejmsa Džojsa.
Početkom 2021. godine, u izdanju No Rules izdavaštva, objavljena mu je prva knjiga “Pod točkom – GSP zapisi” koja je naišla na pozitivne kritike od strane veoma popularnog You Tube kanala Bookvalisti. Nakon nje 2023. dolazi i knjiga „Iz elemenata“, a nedugo zatim i prevod prvonavedene Nenadove knjige „Pod točkom – GSP zapisi“ ili u ovoj varijanti „Belgrade bus tales“ (2024.), koji je uradio Vladimir Živanović, i ta knjiga je isto izdata od strane beogradske IK NO Rules.
Nenad trenutno živi i radi u Nemačkoj, oženjen je i otac je dečaka i devojčice.
BEOGRAD
Grad teče. Ne može drugačije ako izlazi na dve reke. Prevelika je to sila vode. A gde je voda tu je i vetar. Otuda košava. Košavu je moguće grafički izraziti, oštrim kaligrafskim linijama kao kod Japanaca. Onda se dodaju one nežnije, vazdušaste i sa manje pritiska na ugljen. Dinamične. To su one fine, koje podsećaju na vlasi kose. One što se pružaju po najnižim tačkama. Koje opisuju, recimo, telo grada: Njegovo lice u vidu ovalnih bedema tvrđave, ramena u vidu dva priobalja, nepravilne ritmike crkvenih tornjeva, dvestogodišnjih ustanova, centara moći i tesnih saobraćajnica – amplituda Njegove ćudljivosti. Ipak, On je Ona na tako mnogo načina. Zbog te kose i oblika tela, koje se lenjo i senzualno pruža od planine ka vodi, kao da sebi ugađa. Zbog melodičnosti glasa izatkanog vetrom koji prolazi kroz sve otvore:
Tunele, kao i one pod zemljom kroz koje idu korodirani i spori vozovi.
Kroz razbijene prozore davno ugašenih proizvodnih postrojenja.
Međ šipke kranova za istovar dole, na industrijskoj strani obale.
Kroz uske, promajom oblikovane sokake na turskoj strani varoši.
Kroz udoline davno isušenih potoka oko kojih su pre toga formirane prve naseobine, još pre: zbegovi, i razbojničke čeke na čijem se mestu sada nalaze sterilne zgrade sa fabrički prljavom fasadnom ciglom. Kroz gustu strukturu topčiderske vegetacije, koja besprekorno tačno govori o nadolazećoj, tuberanski vlažnoj jeseni.
I dalje, unisono kroz oble stubove u izglačanoj teraci i sa lažnim zlatnim prstenovima pri pločniku iste teksture poslovno-stambenih objekata.
Ona vetrom govori hiljade nejasnoća.
U tankim glasovnim prelazima.
A koža joj je u svim bojama i sa paperjastim dlačicama u vidu zubače ili pirevine, one bokoraste i žitke trave na javnim, monoksidom zatrovanim zelenim pojasevima. Isprva je tamnosiva kakav je retki, mandatni asfalt što ne voli zimu, (ni ona je ne voli) a onda najednom, s proleća postane srebrna, jer je tadašnja putanja sunca nekako spere sa južnim snegom. Onda je zlatna i pred veče, u jesen, purpurna i u boji jadranskog peska, obećavajuća i zrela… Onda sa zimom iščeznu boje i koža joj postane bleda, tanka i prozirna poput zaleđene uvaline na tom istom asfaltu. Jednako lepa jer tada pokazuje svoju umornu poru-zdenac rovovske borbe sa studeni koja joj tako dobro stoji, samo ona to ne zna. Tako je to, uvek joj bolje stoji ono što ima na sebi od onoga što bi želela. Najbolje joj stoji ništa, dakle predvegetativna ogoljenost ranog proleća, dok ispod površine ključa ovulacija. Gorda je kao plavi borovi Hamaciparisi, posađeni uz sinor groblja i otmena kao mermer posađen između njih, breza i tisa unutar zidina. Mistična kao mist sparne magle, što pravi prstenove iz pregrejanih doboša autobusa, koji seku bare na ukoritanim ulegnućima lokalnih puteva na kojima je zabranjen saobraćaj za teretnjake od-do…
Omađijana, ezoterična i u apriornoj neizdrživoj ljubavi prema svemu i svima, izazvanoj jednostavnom hemijskom formulacijom, u betonskim potkrovljima nekadašnje industrije mesa.
Nezainteresovana, dok joj se nerođena deca revnosno dave danima sa crnim zadebljanim, i crvenim slovom u kalendaru. Oko Ilindana. Konzumentski ushićena, upletena u neonske niti nekomplementarnih i neukusnih boja reklamnih natpisa: kockarnica, kladionica, menjačnica, hotela, hostela i banaka.
Kosti su joj gipke kao prenaseljeni mostovi u pravcu Banata i Bačke, a krte i sklone lomu ako im se gudalom violine uhvati intendanca do neprirodnog ljuljanja.
Predvidljiva i okrenuta belom svetu poput varoši na severozapadnoj strani i plodna, plovna i plodovodna poput pravaroši nešto niže, ispod ramena i u predelu bokova, tamo gde se brodovi najsporije kreću i uvek izgledaju tako kao da odlaze.
Bludna i laka na prelomnim stanicama terminusa međugrada, to se sasvim lepo vidi između stolova masnih, nekada gostionica, sada samo kafana.
Nevaspitana, drčna i tek živa kao izbledele konobarice koje u tim kafanama čežnjom zanatlija licitiraju napojnicu.
Mudra, špekulativna i velikodušna među tezgama pijaca. Zagonetna kao spust sa Kosančićevog venca ka Savamali. Nelogična kao Vračar.
Nepouzdana poput kliznog zemljišta, kako pri vodi, tako i među lođama zlostlutnih brda, visinskih tačaka Torlaka, Strnjika, Avale…
Nežnu liniju leđa joj ocrtava autoput iz pravca mokroluškog brda.
Vene su joj šine.
Čipka joj je stari most.
Fino raščešljani i upregnuti sami krajevi kose – Harfa.
Dveri usmina su joj Savski nasip.
Kratkoročne mape uma, sputane instiktom za rađanjem su joj iscrtane u saobraćajnim, horizontalnim oznakama.
Mladeži su joj crvene purkače po obroncima šire periferije.
Oči su joj posvuda.
Duša joj je ruža vetrova.
Ko u majke.
I još, stalno se kreće. Teče. Grad teče.
Neprekidno.
