Često se može čuti da Srbima nema bližih od Rusa, kao i da našu državu niko ne brani i ne voli kao “velika pravoslavna majka” s istoka.
Međutim, postoje podeljena mišljenja i mnogi smatraju da su ovi stavovi više posledica legendi nego istorijskih činjenica. Tvrdi se čak i da odnosi dveju zemalja nisu nikada bili onakvi kakvim smo ih mi doživljavali i da postoje najmanje dva ugla posmatranja – srpski i ruski. Tako posmatrano mesto Rusije u srpskom društvu, kulturi, javnosti, pa i politici, mnogo je značajnije nego što je mesto Srbije u ruskoj kulturi, društvu ili politici. Dve zemlje je najpre povezivala hrišćanska vera i staroslovenski jezik, da bi u 17 veku počeli prvi društveni kontakti. Politika je ipak najmanje od 18. veka, bila glavni pokretač i usmeravala je osnovne okvire međusobnih odnosa dve zemlje. Tokom 20. veka u nekoliko navrata je dolazilo do radikalnih zaokreta.
Raspad država
Prvo je u vreme izbijanja Prvog svetskog rata 1914, Rusija cara Nikolaja Drugog dala bezrezervnu podršku Srbiji koja je bila izložena austro-ugarskom ultimatumu i pritiscima. Rusija je tada objavila rat Austrougarskoj i poslala Srbiji najpre finansijsku, a potom i vojnu pomoć. Kasnije su Rusi odigrali i značajnu ulogu u spasavanju srpskih vojnika tokom povlačenja preko Albanije. Istoričari tvrde i da je Rusija te godine objavila rat Nemačkoj zbog Srbije, ali ne toliko zbog probuđenih osećanja prema njoj kao slovenskoj zemlji, već što bi prepuštanje Srbije Austrougarskoj značilo i prepuštanje celog Balkana. Po završetku rata 1918. dolazi do potpunog prekida zvaničnih odnosa sa Sovjetskom Rusijom. Ideološke isključivosti i radikalizam uticali su na odluku kralja Aleksandra ruskog đaka i Nikole Pašića, da sa komunističkom tvorevinom SSSR prekinu bilo kakav politički kontakt. Drugi svetski rat je najsvetliji trenutak u rusko-srpskim odnosima. Rusi su imali veliku ulogu u oslobađanju naših teritorija od nemačkog okupatora i na tome nastali su članci u udžbenicima istorije koji slave ruske prijatelje, ali i veliko interesovanje za rusku literaturu, balet, muziku, jezik.
Posle Drugog svetskog rata, pod vođstvom Tita, Jugoslavija je postala prava komunistička zemlja, uređena po sovjetskom principu. Uvedena je petoletka, a privatna imovina postala društvena. Godine 1948. ponovo se prekidaju politički odnosi dve zemlje, jer je iz Moskve stigao prekor KPJ da “flertuje sa nacionalizmom i kapitalizmom” pa je legendarno Titovo “NE” Staljinu početak okretanja Jugoslavije ka Zapadu, a značilo je i prekid svih drugih veza sa Rusijom – kulturnih, duhovnih, društvenih. Te veze se ipak posle obnavljanja odnosa dve zemlje 1955. ponovo uspostavljaju.
Kraj 20. veka doneo je nove potrese, iskušenja i izazove. Obe države prošle su kroz traumatično zajedničko iskustvo – “pad komunizma” i obe federacije i sovjetska i jugoslovenska, raspale su se 1991.
Protiv NATO bombi
Rusija je u SB UN podržala sve rezolucije kojima su devedesetih godina tadašnjoj Jugoslaviji uvođene sankcije zbog ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Sve rezolucije usvojene su uglavnom jednoglasno, a kao stalna članica SB UN Rusija ni u jednom od tih slučajeva nije iskoristila pravo veta i sprečila uvođenje sankcija. Istoričari smatraju da je Slobodan Milošević odgovoran za izostanak te podrške Rusije, jer je na početku vladavine Borisa Jeljcina 1991. i 1993. stao na stranu Jeljcinovih protivnika. Kada je 1999. počelo NATO bombardovanje SRJ, koju su tada činile Srbija i Crna Gora, Rusija je ipak bila jedan od vodećih protivnika ovog čina Zapada, navodeći da za takvu odluku nije postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN. Rusija je, zajedno sa Kinom, konstatno pozivala na prekid vojnih operacija. Srbi su tada imali i moralnu podršku ruskog naroda, čak 95 odsto Rusa bilo je protiv bombardovanja Srbije i Crne Gore, a održavane su i velike antiameričke demonstracije širom Rusije, dok je patrijarh ruski Aleksej II rekao da je “neoprostivo što se NATO oglušio o glas Rusije”.
Ne priznaju nezavisnost KiM
Rusija je bila i jedan od najvećih protivnika samoproglašene nezavisnosti KiM i do danas ga nije priznala kao državu. Te 2008. oštro je osudila jednostranu odluku kosovskih vlasti i hitno sazvala sastanak SB UN. Podrška Rusije sprečila je prijem Kosova u većinu međunarodnih institucija, posebno u one u kojima Rusija ima pravo veta, kao što su UN i Oebs. Osim toga, ova podrška doprinela je da u Generalnoj skupštini UN bude izglasana Rezolucija A/63/l.2, kojom se od Međunarodnog suda pravde tražilo savetodavno mišljenje o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.
Migracije
U odnosima dva naroda, veoma su važne i migracije. Srbi su se selili u Rusiju od 17. veka, u najvećem broju tokom 18. veka, a potom i posle Prvog srpskog ustanka, ali i u novijoj istoriji. Karakteristično je da se Srbi veoma brzo, praktično već u drugoj ili trećoj generaciji, u potpunosti asimiluju u rusku sredinu. U Rusiji je prema podacima od pre 10 godina radilo oko 100.000 Srba. S druge strane, 40.000 ruskih izbeglica, koje su posle Oktobarske revolucije 1917. i Građanskog rata u Rusiji došle u našu sredinu, ostavilo je izuzetan trag i dalo važan doprinos razvoju srpske nauke, univerziteta, baleta, opere, arhitekture, pa i stripa. Značaj koji su za razvoj srpske kulture i nauke tokom 20. veka imale ruske izbeglice, uporediv je sa Drugim južnoslovenskim uticajem iz 14. veka na razvoj ruske kulture.
