B. Simonović
Nekadašnja ustaška stanica u Čelebiću

Ako se o sudbini Milana i Dušana Šunjke može samo nagađati, za Pepicu Kisu iz Gornjih Rujana se sasvim pouzdano zna da je skapao na najstrašnijim mukama, da je i njega zabranjena ljubav sa Hrvaticom koštala mučenja u kojem je smrt bila milosrđe. Jalovili su ga kao što se jalovi ovan ili bik, sve dok nije izdahnuo od bolova…

Ilija Bikić iz Radanovaca i Niko Konjikušić iz Bojmunata nisu se grešno zaljubili (Niko sa petnaestak godina nije ni imao kad), ali je i njih stigla grozomorna smrt. Ustaše su ih nekako pohvatale malo pre pokolja u Čelebiću. Ne zna se u čemu je bio Ilijin greh, a Niko je, po prilici, platio to što mu je otac Vukosav mesec dana pre toga uzeo oružje u ruke i odmetnuo se u planinu.

Isusove muke

Koliko god su bili silni i bahati, ustaše su se ipak na sve načine trudili da te najsvirepije zločine čine bez svedoka. U tajnosti su doveli i Iliju i Nika u stanicu, u kuću Nika Vujanovića u Čelebiću, u kojoj je Ljubo Besara do rata držao krčmu. Tu je počela krvava orgija.

Našao se ipak svedok da kaže kako je bilo. Skriven u žitu pored stanice, čovek je sve posmatrao i krstio se spram bezumlja koljača. Nesrećni čovek je od toga dana uglavnom ćutao i nikada do kraja života, sem nekolicini najbližih prijatelja, nije ispričao šta je video.

Zadovoljni „ulovom“, ustaše su odlučile da to i proslave. Začas je ispred stanice planula vatra i na ražnju počela da se okreću dva jagnjeta. Kad su se najeli i napili, zafalilo im je, izgleda, i malo zabave pa su odlučili da mladiće uškope. Zapomaganje nesrećnika nadjačavalo je veselo podvriskivanje i urnebes pijanih krvnika. Polumrtva, nagrđena i okrvavljena tela žrtava privezali su potom na ražnjeve sa kojih su čas pre toga skinuta pečena jagnjad. Potom ih okretali sve dok nisu svisnuli.

Potpuno istovetna je bila i sudbina Boža Mrvića i Pera Zagorca iz Prova. I oni bili tek golobradi mladići. Doveli ih u Čaprazlije kod kuće Đapića zvanih Jurišići. Kad su ustaše počele da lože vatru, ojađeni mladići su kleknuli su pred Jakova Đapića i zavapili da ih pobije iz puške, da im prekrati muke.

– Ma, jebo ga ti, šta pizdite, nećete se vi čudo patiti, brzo će to! – rekao krvnik podrugljivo i podjario žeravicu ispod ljudskog mesa.

– Bojim se da su taman tako završili i Božo Broćeta i Mitar Jurić, da su i njih pekli na ražnju, a pričalo se da su isto tako uništili i Jocu Mrvića i još neke – kazivala mi je Sava Kozomara Petrović iz Gubina, jedna od preživelih iz jame Ravni Dolac. – Može biti da nijesu, ali se pričalo i dokazivalo da im na mukama ni Isus ne bi pozavidio…

Novo Vujanović iz Čelebića je bio putar. Bio je već u penziji. Vredan, marljiv i poslušan državni službenik, nije ni u snu pomišljao da nova, ustaška vlast neće imati milosti prema njemu. Nije zato ni pokušao da se sklanja. Sa ženom (bila mu to druga žena) i troje nejake dece koju je dobio pod stare dane, dočekao je dželate na pragu kako se abernici i dobrotvori dočekuju… Šta je potom bilo u kući nikada se, verovatno, neće doznati, tek onaj ko je posle dželata prvi prekročio Vujanovićev prag, zatekao je kasapnicu! Radio je samo nož. Sva porodica je bila poklana, a domaćin, stari Niko, još i rasporen do grla i na grudi mu stavljeno najmlađe dete – i ono zaklano. Do poslednjeg omlatka su zatrveni i Arnauti, jedina srpska porodica u selu Odžak.

Molba starog Hrvata

Pravu i potpunu istinu o žalosnoj sudbini i tragediji ove porodice, ali i o uzaludnom dobročinstvu jednog plemenitog Hrvata tek mnogo kasnije je otkrio i doznao marljivi, nedavno preminuli Mićo Radeta iz Livna, čovek koji je dao nemerljiv doprinos u nastojanjima da se otmu od zaborava ustaška zverstva i imena žrtava.

Arnauti su ostali živi u onom prvom i najvećem talasu ustaških pokolja krajem jula i početkom avgusta 1941. Pred koljače, predvođene zloglasnim emigrantom Markom Ljubičićem, koji su Arnaute tada poveli na gubilište, izašao je stari Hrvat Blaž Lovrić, komšija i dugogodišnji prijatelj Arnauta, i na kolenima stao moliti da poštede nevinu čeljad, da oproste život ljudima koji nikome ni vodu nisu natrunili.

Zlikovci su ga nekim čudom tada poslušali i tako se sedamdesetogodišnja Stana sa sinom Ilijom, ćerkom Marijom, snahom Anđom i unučadima Milošem, Ljubicom i Sofijom, ipak vratila u svoj dom. No, kada se Marko Ljubičić sa družinom, mesec i po dana kasnije, ponovo vratio, više im nije bilo pomoći i molbe Blaža Lovrića su bile uzaludne. Odveli su ih noću u mesto Trnovac ispod sela i pokosili plotunima.

Kad su se sutradan povratili da ih zatrpaju, zatekli su živu najmlađu, sedmogodišnju Sofiju. Bila je samo lakše ranjena. Kada je ugledala krvnike, tiho je zajecala i zavapila prema Ljubičiću:

– Čiko, nemojte me ubiti, čuvaću sva Lovrića goveda i vazda ću te slušati.

Bezdušnik nije čuo vapaj deteta već mu je hladnokrvno ispalio metak u potiljak kako ne bi ostalo svedoka. Pritisnut grižom savesti, mnogo godina kasnije progovorio je neko iz Ljubičićeve zlikovačke družine i Miću Radeti ispričao kako je bilo. Radeta je održao reč i nikad nikome nije poverio ko je bio taj čovek, a potpisniku ovih redova je ispričao kako je taj u predvečerje ratnih sukoba devedesetih godina prošlog veka jedne noći dotrčao na njegova vrata i počeo da ga moli da ga ne oda. Mićo je smislio da, ukoliko dođe do nevolje, kaže da mu je tajnu poverio čovek koji je u međuvremenu već bio pokojni. Srećom, nije bilo potrebe, Radeta se, ipak, zahvaljujući opet prijatelju Hrvatu, na vreme sklonio iz Livna i pobegao u Nemačku da ne bi pao u ruke novoustašama.

Ugledao se sinovac na strica

Jakov Đapić – Jurišić bio je stric gradonačelnika Osijeka i predsednika Hrvatske stranke prava Anta Đapića, koji se, po svoj prilici, vrgao na strica i u minulom ratu devedesetih godina prošlog veka se na sličan način „proslavio“. Tog „dobrotvora“ Srbi su svojevremeno proglasili čak i za počasnog građanina Zemuna! No, za razliku od Srba, koji lako i brzo zaboravljaju i najstravičnije zločine, drugi narodi ih pamte vo vek i vekova. Ante Đapić nije ni izbliza ujeo za srce Jevreje koliko je ujeo Srbe, ali su mu oni svojevremeno glatko otkazali gostoprimstvo u Izraelu. Pri tom su ga uputili da se za obrazloženje takve odluke obrati Centru „Simon Vizental“ iz Beča, a jedan zvaničnik je, da ne bi bilo sumnji, tu odluku bez uvijanja objasnio: „Ante Đapić je ekstremista i antisemit. On uzdiže Nezavisnu Državu Hrvatsku i ustaški pokret, slika se ispod fotografija Anta Pavelića i zbog toga nije osoba koja bi bila poželjna i dobrodošla u Izrael…“