U jednom od najiskrenijih razgovora koje je do sada dao, Novak Đoković je u intervjuu sa Pirsom Morganom otvoreno govorio o prolaznosti vremena, rivalima koji preuzimaju primat, ali i o svojoj unutrašnjoj borbi da prihvati “novo poglavlje” u karijeri.
Morgan ga je direktno pitao ono što mnogi misle, ali retko ko izgovori: “Da li je deo tebe pomislio: ‘Možda više ne mogu da se takmičim protiv ovih momaka na ovom nivou’? Ili si mislio: ‘Možda ne mogu – ali ću pokušati?’”, aludirajući na Karlosa Alkarasa i Janika Sinera.
Đokovićev odgovor bio je miran, ali duboko iskren.
– Da, mogu. Ali… mentalno sam sada u tranziciji. Svestan sam situacije. Znam da su oni, na svom najboljem nivou, trenutno bolji od mene. To je realnost.
Vizualizacija, vera i mentalna snaga
Iako priznaje da vreme neumitno čini svoje, Novak ističe da mu je upravo mentalna priprema bila i ostala ključna snaga kroz karijeru.
– Tokom većeg dela karijere koristio sam vizualizaciju i mentalne tehnike koje su mi dale snagu, samopouzdanje i veru. Uvek sam verovao u gotovo nemoguće. Ono što govoriš sebi, te unutrašnje poruke – oblikuju tvoju stvarnost. Šalješ poruku univerzumu, i ona ti se vrati.
Đoković dodaje da nije lako održati pozitivan način razmišljanja, ali da ga je život naučio da to mora.
– Naučen sam da gajim veliko mišljenje o sebi, jer to donosi rezultate – u sportu, ali i u životu.
Koreni iz teških vremena
Govoreći o svom odrastanju, Novak je ponovo podsetio koliko je njegov put bio neuobičajen.
– Moje detinjstvo je bilo puno granica – rat, sankcije, siromaštvo. Dolazim iz zemlje bez teniske tradicije, a izabrao sam najskuplji sport. Devedeset devet odsto ljudi mislilo je da gubimo vreme. Kad kažem ‘mi’, mislim na oca i sebe. Roditelji su dali sve. Nikada im to ne mogu vratiti. Otac je često verovao u mene više nego ja sam. Zato kažem ‘mi’. On je terao da sanjamo.
Prihvatanje prolaznosti
Jedan od najemotivnijih delova razgovora bio je kada je Đoković govorio o starenju i fizičkim ograničenjima.
– Naravno, postoji i biologija – telo ima svoje granice. Imam 38 godina, uskoro 39. Trošenje je realno. Dugo sam mislio da sam Supermen, da ne mogu da se povredim. Ali poslednjih par godina dobio sam ‘šamar realnosti’. Učim da prihvatim novo poglavlje.
Poruka šampiona
Bez dramatike, bez gorčine – Đokovićev ton bio je miran i introspektivan. Njegove reči nisu zvučale kao kraj, već kao novo razumevanje sopstvene veličine i prolaznosti sportskog vrha.
Ostaje šampion koji zna da vreme ne može zaustaviti, ali može dostojanstveno prihvatiti. I, kao što je to činio čitave karijere – boriti se, do poslednjeg poena.
