Janja Vlajinac bio je jedan od najuglednijih i najuspešnijih poslovnih ljudi svog doba. Rodio se 1817. godine u Vranju. Njegova familija Stošinci doselila se u ovu varoš sredinom 18. veka iz Crvenog Grada, sela u tadašnjem krivopalanačkom srezu. Po udovi Vlajinki, potonjoj Baba Vlajinki, koja je posle smrti svoga sina Dimitrija vodila kuću, Stošince su u Vranju nazvali Vlajincima. Janja je bio njen unuk od sina Stoše. Još kao dete isticao se bistrinom i vrednoćom. Osnovnu školu, kao sva deca iz srednje imućne kuće, završio je u Vranju kod učitelja Martirija Hilandarca, i kasnije kod popa Nikole Ristića.
Govorio je turski i arnautski jezik, ali nikad nije naučio grčki, iako je s Grcima dosta trgovao. Od početka bavljenja ovim poslom, najviše je cenio bosanske trgovce. Često je odlazio u Sarajevo kojim je bio oduševljen. Pod uticajem Sarajlija znao je da kaže: "Mlad čovek prvo mora da napuni ćemer pa tek tada da se kući i osnuje porodicu". Verovatno se zato i oženio tek u 27. godini, što se u to doba smatralo kasnom ženidbom. Za oko mu je zapala Milica, kći Hadži Mihajla Pogačarca.
Janja je od rane mladosti do duboke starosti neprestano radio i oprobao se u raznovrsnim poslovima. Najpre je godinama trgovao sirovim kožama od sitne stoke i gvožđarijom. Kože je izvozio u Srbiju, a gvožđariju je donosio iz Sarajeva. Potom je sa mlađim bratom Dimitrijem do 1861. godine vodio radnju sa tzv. kolonijalnom, uvoznom robom. Od 1868. godine bavio se izvozom čaura od svilenih buba. Takođe je proizvodio vina, koja je sve više usavršavao i razvijao dotle da je , po oslobođenju od Turaka, na nekoliko izložbi dobio najviša priznanja. Zato se od tada isključivo posvetio vinima i poljoprivredi.
Mnogi su se pitali u čemu je tajna poslovnog uspeha Janje Vlajinca, i to u teška vremena po srpski narod. U njegovoj kući svi su morali raditi od jutra do mraka. Prvi je ustajao, i prvi odlazio na spavanje. Sve je držao pod čvrstom rukom, svaki dinar imao je svoju pravilnu namenu. Zato nikad nije imao padove, već samo uspone. Od Janje Vlajinca bilo je i bogatijih ljudi na srpskom jugu, ali je on bio najuredniji i najnapredniji domaćin. Još 1858. godine prvi je u Vranje doneo srbijanske bačve s gvozdenim obručima u kojima je prvi počeo da pravi belo vino. Prvi u Vranju sagradio je bunar sa točkom i dvema kofama za naizmenično spuštanje i vađenje vode. Takođe, prvi je u Vranju lojane sveće zamenio lampama sa petrolejom. Potom je postavio peći u delu kuće i sačinio kupatilo. Za uživanje, odmah po oslobođenju, kupio je fijaker.
Nakon oslobođenja Janja Vlajinac je kupio atare u Kusom blatu i od blatišta napravio najrodnije njive u oblasti. Ogradio ih je živom ogradom. Ova ograda je izazivala veliko čuđenje u čaršiji, jer tako nešto do tada nije viđeno. Uveo je i navodnjavanje preko dolapa. Ljudi su se okupljali, i posmatrajući nekadašnju močvaru, sa ushićenjem uzvikivali: "Ovoj je blato – zlato"!
Janja Vlajinac je umro 1902. u 84. godini. Najveće zadovoljstvo priredio mu je najstariji unuk Milan Vlajinac koga je poslao na školovanje u Nemačku. Nekoliko dana pred smrt javili su mu da je njegov mezimac doktorirao na Poljoprivrednom fakultetu. Svoju disertaciju posvetio je dedi.
|
Dedin ponos
Čudo s volovima
|
