Lična arhiva
Kuća u Čelebiću u kojoj su ustaše već u aprilu 1941. uspostavile svoj prvi organ vlasti

Zbog sve češćih izjava hrvatskih doglavnika, na čelu sa šefom države Kolindom Grabar Kitarović, i otvorenih, bestidnih pokušaja da negiraju i umanje ustaške zločine nad Srbima u Drugom svetskom ratu, sledeći svetu poruku patrijarha srpskog Germana, izgovorenu u Jasenovcu, nad najvećom srpskom grobnicom, da praštati moramo jer smo hrišćani, ali da zaboravljati ne smemo, objavljujemo priče iz knjige „Ognjena Marija Livanjska“, novinara i pisca Buda Simonovića, potresne autentične storije koja već bezmalo 30 godina neporecivo svedoči o ustaškim zverstvima u livanjskom kraju.

Mržnja kao adut

Ante Pavelić, kao uostalom i svi ostali koji su računali na veliki šićar u predstojećoj ratnoj kataklizmi, sem na savezništvo i prijateljstvo moćnih zaštitnika, Hitlera i Musolinija, nadu je prvenstveno polagao u međunacionalne raskole i mržnje koje vekovima tinjaju na Balkanu, koje su razjedale i slabile i onako slabašnu moć i jedinstvo Jugoslavije.

Sve ono što se tih sramnih aprilskih dana 1941. događalo na frontovima i položajima jugoslovenske vojske bila je samo preteča i vesnik stravičnih pokolja i međunacionalnih satiranja koja će kasnije uslediti, podjarena borbom za vlast, političkim manipulacijama i šovinističkim osvetama do istrebljenja protivnika, neistomišljenika i nacionalnih nesrodnika.

Ni Livno i livanjski kraj u tome nisu bili izuzetak. Sve ono što se, posebno tokom 1941. godine, dogodilo, krvavo kolo koje su i u ovom podneblju zaigrale ustaše, začeto je u aprilskom slomu. O tome, kao i o mnogim drugim pojedinostima i događajima koji su se ovde odigravali tokom rata, autentične i do knjige „Ognjena Marija livanjska“ neobjavljivane zapise je ostavio prvoborac Milan Radoja, zvani Mračilo, iz Čelebića.

„Ovo je spontano napisano“, napominje ovaj plemeniti čovek na prvoj stranici svojih zapisa, rukom napisanih, a posle njegove smrti (umro je u 88. godini života) sačuvanih ponajviše zahvaljujući profesoru Svetu Buloviću iz Livna. Zbog autentičnosti i zanimljivosti kazivanja, zbog lepote jezika, zapisi Milana Radoja slede bez ikakvih, stilskih, jezičkih i drugih sličnih intervencija, sem najosnovnijih pravopisnih i interpunkcije.

Slučaj pukovnika Rašovića

„Aprila meseca 1941. godine, kad se spremo Hitler da napane Jugoslaviju, dobijo sam poziv od vojnog osijeka da se javim žandarmskoj stanici na Vagnju na vr Dinare – put koji vodi od Livna Sinju preko Prološke drage… Komandir stanice bijo je Ivan Zelnika, narednik…

Kroz nekoliko dana čujemo na telefon: napala Italija i Njemačka Jugoslaviju… Toga dana naveče, nešto oko deset sati, mi polegli, doleti telefonista Broćeta, šapće meni i Peru Miailu: brzo ovamo na telefon! Prislonismo glave uz telefon: alo, ovdi je Travnik, braćo Hrvati, granulo je naše sunce, rađa se Hrvatska nezavisna država, na čelu našega doba evo željeznoga Ante Pavelića! Braćo Hrvati, budite oprezni, oduzimajte vojsci oružje i primajte vlast u svoje ruke… Tako javlja Split, Sinj, Livno i još neki gradovi, ali niko ne javlja ko je na telefonu…

Nešto kašnje jedan sat, oko jedanaes sati, dođe jedna limuzina, luksuzni auto, pred stanicu. Mi stražari izletismo napolje oko auta kad vojnik goni ranjenoga pukovnika Rašovića. Ranjen na tri mjesta. Kazivamo šta je telefon govorijo prije sat vremena. On nama kaziva šta se njemu dogodilo, da je na njega izvršen atentat, poručnik Lujetić koji je bijo sudija njegovoga 13. puka Ajduk Veljko, Primorske divizije, koja je dobila naređenje da krene iz Splita za Sarajevo. On pita đe ima Srbin doktor. Mi kazivamo: ima doktor Mitrović u Livnu. On nas savjetuje: ljudi, budite oprezni, vidite šta se meni dogodi od moga dobrog prijatelja poručnika Lujetića, on je sudija moga puka, na vjeru dade mi smrtni udarac, možda ću od ovi rana i umrijeti…

Otišo je u Livno. Kašnje nekoliko dana ubijen u Livnu u bolnici od strane ustaša…

Ko je ubio atentatora?

Milan Radoja je sutradan, kao kurir, upućen sa Dinare da u glavnoj komandi, dole u selu, izvidi šta se desilo. Naišao je na dva vojnika koji su se smrzavali stražareći nad trojicom ubijenih:

„Ja pitam: pa ko je to pod šatorskim krilom što ji čuvate?

Pa, ovo je pokojni poručnik Lujetić što je izvršio svoj zadatak, pokoj mu duši, on je časno i pošteno izvršijo svoj zadatak za koji se zakleo. Pitam: ko je ovaj drugi i treći?

Ovaj do njega, to je njegov iskreni i dobri prijatelj, on je ubijo toga majora do njega, on je bijo komandant trećeg bataljona…

Ja pitam: pa ko je ubijo nji dvojicu?

Onaj isti jope govori: ubijo ji jedan Crnogorac, zastavnik, jebala ga majka crnogorska, dabogda ga moja puška pogodila, ništa mu drugo ne bilo nego metak…“

Pavelić preuzima vlast

Kad je tih aprilskih dana 1941. nastalo rasulo i bežanija u vojsci, i Milan Radoja se vratio kući, u Čelebić:

„Poslim nekolika dana – piše Radoja – dođe jedan teretni kamion. U njemu sedam vojnika. Sada to su domobrani, hrvacka zaštita, i jedan oficir i tri civila. Metnuše tablu na opštinu đe je sjedište bilo i prije, u kući Nike Vujanovića. Domobrane smjestiše u školu. Na tabli piše: ukazom Nezavisne države Hrvacke i naredbom poglavnika Ante Pavelića smenjuje se sa dužnosti Mijo Baroš iz Sajkovića. Postavlja se za načelnika opštine Jakov Pašalić iz sela Čelebića. Niže na oglasu piše: svaki seljak i građanin dužan je da preda oružje i vojnu opremu vlastima hrvacke nezavisne države. Ko bude krijo oružje i vojnu opremu pa se kašnje uvati, kazniće se na licu mjesta odma streljanjem pa svi građani budite oprezni i poštujte ovaj oglas…

SUTRA: Odgovor na negiranje ustaških zločina (2): Pop Risto Ćatić i ostali