Lična arhiva
Vinko Tomaš kao mladi žandar pre Drugog svetskog rata

U gorkim sećanjima preživelih iz jame Ravni Dolac vreme je ipak učinilo svoje. U pepelu zaborava tinjale su rane neprebolne. Jedino što nikada nisu zaboravljali i što su koristili svaku priliku da to naglase i istaknu jesu dobročinstva, pogotovu ako ih je činio onaj ko nije morao, ko je imao silu i vlast.

Tako su se svih jedanaestoro koje sam u leto 1991. zatekao žive, bez izuzetaka, sećali dobročinstva žandara koji su rukovodili njihovim vađenjem iz jame. Među njima su naročito isticali „žendara“ Vinka, Hrvata, Dalmatinca za kojega su svi tvrdili da ih je spasao i da bi svi oni svakako završili u jami da nije bilo njega koji se, rizikujući sopstvenu glavu, suprotstavio, oružjem zapretio i osujetio nameru ustaša da bace bombe u bezdanicu.

Prisetila se ipak Danica Bošković, udata Lalić:

– Meni se sve čini da se zvao Vinko Tomaš ili Tomašević i znam da je posle rata živio u Splitu…

Pomoć seljaka

Pošta u Splitu u evidenciji telefonskih pretplatnika tada imala samo jednog Vinka Tomaša. Brzo smo uspostavili telefonsku vezu i koji dan kasnije, početkom aprila 1997, našao sam se u Slavićevoj ulici, skoro u centru grada pod Marjanom, u skromnom domu 83-godišnjeg Vinka Tomaša i njegove supruge Ivanke u potkrovlju stare, oronule trospratnice. Ovaj tihi, uvek vedri i nasmejani čovek, tu je brojao penzionerske dane i iščekivao iz belog sveta dve ćerke, dva zeta i petoro unučadi.

I od samog spomena Rujana, Dinare i jame Ravni Dolac starcu je zadrhtao glas, vesele oči ovlažile, a kroz bore niz obraze se zasvetlucali potočići suza. Onda je poteklo i setno kazivanje:

– Ja san ti iz Segeta Gornjega kod Trogira. Bilo nas petero braće i ja san, kad san odslužija vojni rok, poša u žandare. Prvo u pripravnu školu, u Valandovo, u Makedoniji, a poslin, za bivše Jugoslavije, još četiri godine službovao u Makedoniji. U stanici Saraj kod Skoplja. Kad se zarati i kad mi obuče uniformu hrvatskog oružnika, ja san prvo bija u Duvnu, a odatle me prekomandovalo u Donje Rujane. Bacanje u jamu je bilo priđe neg san ja doša u Rujane. Pričali da su glavni bili ustaše-emigranti. Bio neki Vodopija, a nije no krvopija, koji je naređiva i određiva koga treba uništit.

Jednoga dana ja doznah da u toj jami na Dinari ima još živih. Čuli čobani jauke i zapomaganja sa dna bezdanke. Ne znan ko je kaza, nije se smjelo ni prićat, ali ja odlućin ići vaditi ih – ko će dušu ogrišit i dozvolit da živi stvorovi skaplju u bezdanici.

Poveden još dva stražara, Juru Čubraniča – bio odnekud sa Hvara ili Paga, kako mi se čini – i mog vjenčanog kuma Ivicu Poljaka. Organizujemo i seljake, bilo ih bome, ne triba dušu grišit, koji su se i dobrovoljno javili. Ponijeli dosta konopa, poveli magarad i iđemo uz planinu. Iđemo naprid, a za nama eto jednoga seljaka. Priziva me na stranu i veli: „Tomaš, ako dolje odista ima živih, ubaci bombe, ne smije niko živ ostat!“

To njemu, po prilici, naredija taj Vodopija, emigrant, da se ubace bombe, da ne ostane svidoka. To žandari ne rade, kažem mu ja, i nikome dlaka sa glave neće faliti dok san ja danas živ.

Dođemo nad jamu. Bože dragi, te grozote! Prokletnici se o smrada ne može prić, a odozdo se čuje cvilež živih. Naredin da se spušte konopi, ali oni doli siroti neće da se vežu, misle da su opet došli ustaše da ih dotuku. Zovemo, ubjeđujemo, ne pomaže. Svežemo onda žandarsku kapu i spuščimo im da vide da nijesu ustaše i tek onda pristadoše…

Pobeda istine

Minuo rat i strahote. Vinko Tomaš preživio. I njemu kao i svim bivšim žandarima skinuli uniformu. Formirao porodicu. Zlopatio se i potucao od nemila do nedraga. Gledali ga s podozrenjem kao čovjeka koji je nosio uniformu „oružnika“ zloglasne Endehazije, ali on spokojno radio jer je, kako mi je kazao, znao da je samo jednom, negde uoči rata, kada je zaklao kokošku, okrvavio ruke…

Podozrenje i sumnjičenje Vinka Tomaša je potrajala sve do 1949, kada je on na nekom saslušanju i ispitu gde je bio i šta je radio tokom Drugog svetskog rata, ispričao kako je 1941. iz jame na Dinari izvadio i spasao četrnaestoro Srba.

Naravno, oni koji su se bavili njegovom prošlošću slušali ga sa čuđenjem. Bog zna kako bi dalje bilo da na adresu Novinsko-izdavačkog preduzeća „Slobodna Dalmacija“, u kojemu je Tomaš tada radio, odnosno organa nadležnog za bezbjednost u preduzeću, iz Mjesnog narodnog odbora u Lištanima jednog dana nije stigao službeni dopis, izjava pet „jamarica“, kako su zvali preživjele žene iz jame Ravni dolac. U toj izjavi je pored ostalog pisalo:

„Godine 1941, datuma se ne sjećamo, ubačeni smo u jamu zvanu Ravni dolac. U jamu smo bačeni od naši seljana u kojoj smo bili 41 dan. Nakon toga došao je nad jamu Tomaš Vinko i Jure, hrvatski oružnici, i oni su nas vadili iz jame. Nakon vađenja iz jame mi nijesmo mogli ići jer smo bili iscrpljeni od gladi. Na to je Tomaš Vinko i Jure naredili da se dotjeraju magarat i na magaradim su nas stjerali kućama. Kad smo bili izvađeni, navedeni oružnici su nas branili i nijesu nikome dali da nas dira…“

Slijedi potom pet otisaka prstiju pored kojih je marljivi činovnik (Bakić ili Baković) koji je pravio zapisnik, uredno ispisao imena Erceg Milice, Lalić Danice, Bošković Mare, Maljković Milke i Bošković Cvite.

– Došao taj dopis – sjećao se Vinko Tomaš – pročitali u preduzeću i oni koji nijesu virovali uvirili se da ja ne lažen. Onda će ti meni neki činovnik: evo tebi ovo, moj Tomašu, nosi kući pa uokviri i obisi viš glave u sobi di spavaš, ovo ti je spasilo obraz i glavu… Ništa mi to nije niko uvažija. Rekli mi da bi tako postupija svaki humani čovik. Jes vraga, velim im ja, ali me vi ne pitate je li meni pritila opasnost i visila glava zbog toga što san pružija ruku Srbima i vadija ih iz jame. A svejedno, nikad se nisan pokaja. I opet bih. Ja to nisan činija iz konta no što me duša zabolila za živim stvorovima, za njihovin mukama. A znaš kako je, ostalo je i od Boga i od ljudi: ko dobro čini, zlu se ne nada.

Neispunjena želja

U ratnoj oluji koja je devedesetih godina prošlog veka zahvatila prostore Jugoslavije izgubio sam vezu sa Vinkom Tomašom. Tokom najžešćih sukoba dva puta mi se javljao onom starovremskom dopisnom kartom – čuo da sam pisao o njemu i moli da mu pošaljem to prvo izdanje. Iz straha da mu ne nanesem kakvo zlo, niti sam mu odgovarao na pisma, niti slao knjigu. Pre 12 godina sam saznao da je preminuo 1997, a ja sam se potom postarao da njegovoj tada još živoj supruzi Ivanki i dvema ćerkama pošaljem novo izdanje knjige „Ognjena Marija Livanjska“, koje se tih dana pojavilo iz štampe.

SUTRA: Ljubav se glavom plaćala