Budo Simonović
Priprema za pohranjivanje kostiju u spomen kosturnici u Livnu

Nikada se sa sigurnošću neće saznati koliko je žrtava palo u Prologu, bez sumnje najkrvavijem stratištu u livanjskom kraju na kome su ustaše tog krvavog leta 1941. umorile na razne načine oko pet stotina ljudi, isključivo zrelih muškaraca – uglavnom glava porodica.

I nisu samo iz Livna i sela s ruba Livanjskog polja već i iz drugih krajeva. Postoje, recimo, pouzdani podaci da su dovođeni i ubijani i Srbi iz nekih dalmatinskih sela kao i iz drugih, Livnu susednih opština. Onako kako su Srbima sa livanjskog područja govorili da ih vode u Srbiju, pa ih potajno odvodili i klali u šumi Koprivnici između Kupresa i Bugojna, tako se i taj put „u Srbiju“ za mnoge Srbe iz ostalih krajeva završavao u Prologu, a sve kako bi se krvavi tragovi zločina što više zamrsili i što lakše prikrili.

Pesnica za krvnika

Ilija Radeta, zvani Iluka, iz sela Guber s periferije Livna, jedini je, koliko se zna, preživeli svedok s ovog gubilišta. I on je, tada već kao čovek od kojih 40-45 godina, kao i mnogi drugi bio uhapšen negde krajem jula 1941. Zatvorenicima su, po njegovom kazivanju, prvo vezivali ruke na leđa bodljikavom žicom. Potom su po šestoricu prevezivali konopima jednog za drugog i tako ih peli na kamione.

Kad su stigli u Prolog, kamion se zaustavio iznad same rake, odnosno zadnjim krajem se nadneo nad sam krater. Svi zatvorenici su morali da se okrenu prema zadnjoj stranici karoserije i posedaju. Na kamion su se onda popela šestorica ustaša s puškama na gotovs i stali iza zatvorenika uz kabinu i odatle redom, šestorici po šestorici, pucali u potiljak i leđa pošto bi im prethodno naredili da priđu uz samu zadnju stranicu karoserije. Nesrećnici su odatle direktno padali u rov i redom su ih posipali živim krečom i na kraju tankim slojem zemlje.

Ilija Radeta bio je u zadnjem redu do kabine. Još na putu do stratišta uspeo je da skine žicu i neopaženo oslobodi ruke. Olabavio je nekako i konop kojim je bio vezan za druga pored sebe i tako vrebao priliku da iskoči iz vozila i pokuša da pobegne. Na njegovu sreću, kad su ubili šestoricu ispred njega i kad je on sa još petoricom došao na red, dželati su počeli pripunjavati puške. Ilija je iskoristio taj momenat, istrgao ruku iz konopa, skočio preko stranice na karoseriji i sunuo da beži kroz zrela žita.

Dok je bio blizu, spaslo ga je izgleda to što ustaše nisu smele pucati iz straha da u žurbi ne pobiju jedan drugoga, a posle ga je ipak, koliko-toliko, noć sakrila iako je bila mesečina. Nekolicina su se dali u poteru za njim, ali je on vešto i na vreme promenio pravac bekstva i uspeo da umakne.

Slučaj Ilije Radete, inače, u svom poznatom „Dnevniku“ pominje i Vladimir Dedijer. Opisujući oslobođenje Livna u leto 1942, kad su partizani zarobili i veći broj ustaša, među njima i neke od najozloglašenijih koljača, kakvi su, recimo, bili Mate Vodopija i kasapin Smajo Čakar. Među malobrojnim preživelim Srbima, koji su došli u partizanski štab da među zarobljenima prepoznaju svoje krvnike, bio i Ilija Radeta. Kad je ugledao Smaja zatražio da mu dozvole da ga on veže onako kako je Smajo pred streljanje vezao njega i još oko 450 drugih koji su završili u jamama i na gubilištima. Dopustili mu, ali naglasili da ne sme da udara i zlostavlja Čakara. Obećao Radeta, ali kad je dobro pritegao vezove na Smajovim rukama, nije odoleo želji da ga bar zvizne pesnicom.

Smrt u Kamešnici

Vodopija, Čakar i ostali su tada osuđeni na smrt, a svedoci su bili malobrojni preživeli Srbi i nebrojena stratišta na kojima su završili ostali.

Inače, od 1.587 Srba, koliko ih je, kako je do sada utvrđeno, umoreno ustaškom rukom u dvadesetak jama i drugih mesta na kojima su vršena masovna pogubljenja u livanjskoj kotlini, po nekim podacima za njih oko osam stotina nije imao ko zaplakati niti sveću zapaliti. Zauvek su ugašena mnoga ognjišta, iskorenjene cele porodice i nije ostalo traga ni od odive.

Ipak, samo iz Golinjeva, odnosno iz jame Kamešnice nije ostalo svedoka. Dugo je slovio podatak da je iz tog sela, rodnog mesta velikog humaniste, pesnika i neumornog borca za slogu i jedinstvo srpskog i hrvatskog naroda Jovana Sundečića, ubijeno oko 140 Srba.

Međutim, zahvaljujući upornom Miću Radeti, koji je u Golinjevu našao jednu staru, plemenitu Hrvaticu, bistroumnu i ojađenu sudbinom njenih komšija i prijatelja Srba (iako je i ona odavno pokojna, nikad joj javno nije pomenuo ime u strahu da bi njeni potomci mogli imati nevolja zbog toga), spisak stadalih iz ovog sela je zaokružen na 256. Od toga je bilo više od polovine dece do 14 godina, a među njima čak i 24 tek rođene i nekrštene.

Duško Šormaz, čije je kazivanje zapisao Milan Bulajić u svojoj glasovitoj knjizi „Ustaški zločini genocida“, tvrdi da je samo iz porodice Pažin iz Golinjeva ubijeno četrnaestoro dece od novorođenčeta do četrnaestogodišnjaka, a iz porodice Boškovića desetoro, što se u potpunosti poklapa sa spiskom žrtava iz ovog sela koji je sačinio Mićo Radeta.

Za ilustraciju konkretno ističemo tragediju 20-godišnje Milice Ždero iz Golinjeva, koja je noć uoči pokolja rodila sinčića. Presrećni roditelji Milica i Milan, nažalost, nisu stigli ni ime da daju sinu prvencu – i to zlosrećno novorođenče je nekršteno završilo u bezdanu jame Kamešnice zajedno s majkom, koja ga nije ispuštala iz ruku.

Iz porodice Ždero bila je, inače, i verovatno najstarija žrtva ustaškog genocida u ovim krajevima. Nine Ždero je baš tih dana navršio stotinu godina, ali mu to nije pomoglo, baš kao ni njegovom unuku (od sina Radovana) koji je bio tek rođen i još nekršten. Krepkoj starini nije smetalo toliko grdno breme godina, već je od snahe uzeo unuče i strpao ga u svoj šarpelj (velika kožna torba – obramenica – u kojoj su stari ljudi nosili pribor za pušenje, kakav nož i druge potrpštine) i nije ga više dao iz ruku: zajedno s njim je skočio u jamu.

I sin umakao dželatima

Kazivanje Ilije Radete čuo sam i zapisao od njegovog sina Dušana, uglednog domaćina, koji je te 1990. živeo u Guberu. Zanimljivo je da je i on toga leta kao trinaestogodišnji dečak na sličan način izbegao sigurnu smrt.

Čuvao je ovce pod Cincarom. Naišla je ustaška patrola i povela ga prema obližnjoj jami. Na njegovu sreću, blizu ustaša iz šume su sasvim slučajno izbila nekakva dva dečaka i kad su videli ustaše, dali su se u bekstvo. Ustaše su počele da viču i pucaju na njih. Dušan je iskoristio pometnju i strugnuo da beži na suprotnu stranu. Nije se obazirao na plotun i kuršume koji su zviždali oko njega već je grabio napred i uspeo da umakne u prvi gustiš.

Sutra – Odgovor na negiranje ustaških zločina (25): Dobrotvor se zlu ne nada