Lična arhiva
Ostaci kuće Pavlovića koju su novoustaše spalile devedesetih godina prošlog veka

Sve do 1978. ime livanjskog Srbina, bogatog trgovca Živka Pavlovića, bilo je na spiskovima onih koji su 1941. prvi osetili nemilosrđe ustaških koljača. A onda je u knjizi livanjske boračke organizacije „Livanjski kraj u revolucionarnom radničkom pokretu i narodnooslobodilačkoj borbi“ (autori Rafael Brčić i Mile Bogavac) na njegovo ime bačena ljaga, dotle da je on bio glavni krivac za stravičnu sudbinu njegovih sunarodnika, iako su i Pavlović i još neki, koje autori ove knjige označavaju kao kočničare u srpskom otporu, prvi pogubljeni.

Tri upozorenja

Usledio je dugotrajni sudski spor i mukotrpno dokazivanje porodice Živka Pavlovića da su to podmetačine, podmukli pokušaj iz hrvatskih krugova da umanje krivice zločinaca i dokažu da su Srbi krivi što su se spustili na tanko uže svojih komšija dojučerašnjih prijatelja Hrvata. Tu naivnost je među prvima platio baš Pavlović.

Njegova supruga Zora, a i pojedini stariji Livnjaci, tačno su nabrajali imena najmanje trojice ljudi, njegovih prijatelja drugoveraca, koji su ga na vreme upozorili da se skloni. Najpre je u njegovu kuću banuo Salih Burza, musliman. Njega su u varoši, kažu, držali pomalo za šaljivdžiju i badavadžiju. Pošto je i ispred Pavlovićeve kuće stajala ustaška straža, šeretski je slagao stražara da ide kod Živka da tobož pozajmi neku mašinu koju mu, naravno, nikada neće vratiti, jer njemu je i tako i tako odzvonilo. Stražar je poverovao, a on uleteo u kuću i na brzu ruku rekao:

– Gazda Živko, ne piše ti se ništa dobro, beži kud znaš i umeš jer se nećeš nanositi glave na ramenima…

Koji dan potom u Živkovo dvorište je rupio i Hrvat Filip Radić sa kolima natovarenim senom, nadničar koji je godinama radio kod njega:

– Beži, gazda Živko, majka ti žalosna, čuo sam da će vas Srbe sve pobiti, da ste vi ugledniji prvi na nišanu! Penji se na kola, pritrpaću te i sakriti u seno da te izvučem iz varoši, ovde ti života nema…

Živko i njemu zahvalio i nije makao s praga Naposletku, došao i žandarm Huso Tuca (bio posle Drugog svetskog rata poznati odžačar u Livnu, prim. B. S), poslali ga iz ustaške komande da privede Živka:

– Ako te privedem, nećeš se živ vratiti. Ako te ne privedem, meni se dobro ne piše, pa daj da nekako udesimo da i ti glavu izneseš i sačuvaš i ja da prođem s manje belaja. Šini me šakom, ama dobro da se poznaje, pa beži na druga vrata kroz dvorište i spasavaj se na četiri kraja sveta, gotov si…

Iživljavanje koljača

Živko jok! Nije hteo ni da čuje, siguran u svoju časnost i nedužnost. Pošto sudski spor koji je pokrenut povodom pomenute knjige nikad nije dobio konačni epilog, porodica Pavlović, posebno Živkov sin Veselin, u mukotrpnim nastojanjima da opere ljagu i na čistac istera istinu, krenula je u potragu za svedočanstvima sa gubilišta Korpivnica. Ispostavilo se da u nekim tajnim i strogo čuvanim dosijeima postoje iskazi nekih od koljača ili njihovih pomagača. Silom ili milom, pod pritiskom policije ili nemirne savesti, tek neki od preživelih zlotvora su posle Drugog svetskog rata progovorili i otkrili grozomorne tajne, strahotu onoga što se zbilo iza Kupreških vrata tih dana strave i užasa, leta 1941.

Zahvaljujući Ljubu Kuzmanu, tadašnjem načelniku policije u Livnu, koji je, kako im je kazao, imao priliku da zaviri u taj jezivi dosije (čuvao se u Travniku i Sarajevu), Pavlovići su saznali kakvu je groznu smrt u Koprivnici dočekao i njihov Živko.

Pavlović je kao 12-godišnji dečak doživeo tešku povredu kičme, a ostao je živ samo zahvaljujući velikim parama bogatog oca Nika i umešnosti bečkih lekara. Do kraja života je, međutim, imao uočljivu grbu na kičmi.

Kad je s ostalima, po svoj prilici 19. jula 1941, doveden u Koprivnicu, počelo je nad njim strašno iživljavanje jer su dželati, golje i besposličari, nahuškani i zaraženi mržnjom, po svoj prilici posebno bili kivni bogatom i uglednom trgovcu koji se dičio srpskim imenom i poreklom. Pijanim od krvi nevinih žrtava, u jednom trenutku im se učinilo da su za Pavlovića malo metak, malj, sekira ili nož, da on ne zaslužuje brzu i laku smrt. Neko se latio krvave sekire kojom su do tada odrubljivane glave srpskim nesrećnicima, posekao i okresao mladu omoriku, a onda nožem ogulio koru i zašiljio kolac:

– De, grbavi, da ti malo ispravimo kičmu i isteramo dukate na nos – zacerekao se koljač i mignuo na ostale…

Ne zna se koliko je strahovito mučenje i nabijanje na kolac trajalo, ali je, po onome što se našlo zapisano u tajnim policijskim analima, Živko Pavlović tako umoren…

Mujo spasao Zoru

Živkovu sudbinu zahvaljujući jednom dobrotvoru nije podelila i njegova supruga Zorana – Zora. Sa povećom grupom Srba i ona se jednog dana ugurala u autobus prema Glamoču. Tamo je bilo više do zuba naoružanih ustaša. Na Korićini su ih isterali napolje i zaredili da kolju i ubijaju. U blizini se kod ovaca zatekao Mujo Milak iz Livna. Kad je dotrčao i među prestravljenim narodom prepoznao Zoru Pavlović, koju je neki musliman već vukao na stranu sa isukanim nožem u ruci, Mujo mu prišao, izvukao i on nož i rekao:

– Ako toj nevisti fali dlaka s glave i tebi će glava i sad ćeš sukati creva po ovoj ledini…

Ovom su se smrzle ruke i klonuo nož u njima, a Milak zgrabio Zoru za ruku:

– Ajde ti, Živkovice, sa mnom, danas ti niko ne sme ništa dok je moja na ramenima…

– Milaci su bili i ostali časna i čestita porodica i naši veliki prijatelji – kaže Hrvatica Mila Pavlović, snaha Živka Pavlovića. – To što je Mujo spasao moju svekrvu nije, izgleda, bio jedini njegov „greh“, pa će kasnije, po prilici kad i moja majka, i on i supruga mu Melka dospeti u Jasenovac, gde su ostali sve do rasformiranja logora i posle su se otuda svi zajedno i vratili…

Tragedije prote Stanišića

„Noću između 11. i 12. jula 1941“, piše u „Spomenici pravoslavnih sveštenika – žrtava fašističkog terora i palih u narodnooslobodilačkoj borbi“ – provalili su ustaše u stan prote Koste Stanišića i odveli njega, njegovu ženu Danicu i ćerku Smilju i sve ih zatvorili u livanjsku osnovnu školu. Tu su ih držali oko tri nedelje i 31. jula 1941. odveli sa jednom grupom Srba u selo Prolog, gde su ih sve žive, osim prote Koste, bacili u jamu, pa kad su njih likvidirali, onda su njega zaklali i za njima bacili u jamu.

Sutra: Odgovor na negiranje ustaških zločina (5): Obračun u Crnom Lugu