Lična arhiva
Autor knjige sa Marom i Ilijom Kozomarom pre desetak godina u Zemunu

Milan Rosić je ipak imao sreće: pao je hrpu tela koja su se zaustavila na širokoj polici na desetak metara u jami, a svi koji se nisu tu zaustavili, zauvek su ostali na dnu jame, još desetinama metara dublje. On i ostali preživeli povukli su se u stranu i kroz uzani otvor ušli u podzemnu prostoriju u kojoj im više nije pretila opasnost od kamenja i bombi koje su za njima ubacivali zlikovci.

– Bili su tu Rajko Crnogorac, zatim moji kumovi Vujanovići, Jovo i Gajo, zvani Zekan. Imali su teške povrede po glavi. Pipam im lica, a ono se sve krv ulepila, teče i dalje iz otvorenih rana. Po glasu prepoznah i mog brata od strica Marka. Tu su još bili Mijo Erceg, zvani Bunda, Luka Vujčić iz Bojmunata, Đorđe Radić, Petar Vujanović, zvani Pepan, Mijo Crnogorac, Ilija Erceg i sin mu Božin. Stravično je bilo slušati krike i zapomaganje ljudi u onoj gomili živih i mrtvih, upetljanih u konopce. Svađaju se i psuju međusobno, mole, kume da ne vređaju jedan drugom rane žestoke. Čujemo, neki već skrenuli pameću od bolova i straha, poludeli u očajničkoj borbi za život – pričao je Rosić.

Konopac spasa
– Kad bacanje prestade, nad jamom se prvo začuše krampovi i ćuskije, a onda počeše da valjaju kamenje i ubacuju bombe. Jedna ogromna gromada pade na policu i gotovo svu onu gomilu živih i mrtvih povuče u ambis… Utom je već bila pala i noć. Ustaše zapevaše nekakvu svoju koračnicu i udaljiše se od jame – opisao je Milan Rosić užas u utrobi jame.

Kad su posle dva-tri sata čekanja utvrdili da su zlikovci otišli, u pomrčini su napipali jedan od konopa. Gajo Vujanović – zvani Zekan, uspeo je da se uzvere do otvora jame i izvuče kraj konopa koji je tvrdo vezao za obližnje drvo.

Preživeli iz jame Bikuša su se sutradan na brdu Čatrnja priključili zbegu srpskog naroda. Ustaše su dan-dva kasnije u više navrata u jamu Bikušu ubacile još tridesetak žitelja Čelebića, uglavnom žena i dece. Samo retkima je uspelo da na vreme pobegnu. Među njima je bio i Vlado Šunjka, jedan od najbogatijih i najviđenijih ljudi. On se za vreme pokolja takođe zatekao u katunu, na Livadnicama, a spasao se, izgleda, samo zahvaljujući tome što ga je njegov prijatelj, Hrvat, Mijo Perić. – Kalajica iz Kovačića na vreme obavestio i poručio mu po Dani, Vladovoj sestri od strica, da se skloni, da svi Srbi beže.

Pošto su, izgleda, doznali da se jedan broj ranije ubačenih spasao, krvnici su sada žrtve uglavnom mrtve bacali – tu nad jamom su ih prvo klali ili streljali. Luka Crnogorac je nabrojao imena trideset i četvoro koji su uspeli da izađu iz ove jame, a Milan Radoja je u svojim zapisima ostavio spisak na kojemu ima 32 imena. U svakom slučaju četrdesetak ih je uspelo da se spase, ali su neki kasnije ponovo stigli pod ustaški nož.

Među onim naknadno ubačenim i preživelim bili su i sedmogodišnja Mara Crnogorac i koju godinu stariji Mićo i Anđa Erceg, koji su u jami među leševima ostali sedam dana. Neko od onih koji su uspeli da se izbave iz jame kazao je da je tamo ostalo troje nejake dece, pa se grupa spasilaca na čelu sa Vladom Šunjkom noću provukla između ustaških straža.

Pokrštavali i silovali

– Sedmog dana, kad se smračilo, spasioci su spustili Đorđa Ercega u jamu sa baterijom – sećala se mnogo kasnije Mara Crnogorac. – Đorđe je mene prvu zavezao ispod ruku i već sam se našla gore. Zatim su izvukli Anđu. S Mićom Ercegom imali su muke. Ispod ruke je bio ranjen od bombe, što ga je užasno bolelo… Moju sestru Boju i brata Božu koji su sami uspeli da se izveru i izađu iz jame ponovo su uhvatile ustaše. Komšije su ih u prvi mah ipak spasle. Božu, koji je bio ranjen, odveli su u livanjsku bolnicu na lečenje.

– Međutim, tada je jedan ustaša dotrčao jedne noći, navodno iz borbe koja se vodila negde istočno od Livna, ušao u bolnicu i pitao: „Ima li ko ovde od Srba, da ga zakoljem“!? Našao se neko ko mu je kazao. On je utrčao u sobu i zaklao ga na bolničkom krevetu. Ovo je kasnije kazala bolničarka Ruža. Sestru mi Boju, kao odraslu devojku, uzele su ustaše sa Danom Šunjkom, Marom Erceg i Ružom Radojom. Vodili ih sa sobom, pokrštavali, silovali, najzad ubili i bacili u jamu kod sela Lusnića, negde u oktobru 1941. One su mogle pobeći jer su im neki od komšija Hrvata to omogućili i nagovarali ih da beže, ali one nisu htele zbog toga što su ih ustaše osramotile…

Odmah posle rata Mara Crnogorac se udala za svog vršnjaka Iliju Kozomaru koji je takođe slučajno izbegao smrt. Sa ocem Radom i braćom Perom i Lazom pobegao je u poslednji čas, ali mu je u selu ostala majka Stana sa još četvoro dece. Niko od njih nije pretekao…

Posle rata Mara i Ilija su savili toplo porodično gnezdo u Zemunu, gde su sve do nedavno kada su za kratko vreme oboje okrenuli leđa ovom poganom svetu, prebirali tužne uspomene i samo retkima pričali o onome što su tog stravičnog leta 1941. preživeli…

Muke Miška Kozomare

Među onima koji su izvađeni iz Bikuše, bio je i ojađeni Miško Kozomara, koga su teško ranili u glavu pre bacanja u jamu:

– Čim su ga izvadili sunu da skoči naglavačke natrag i prekrati muke – pričao je Milan Rosić. – Uhvatiše ga nad smim ponorom. On moli i preklinje da ga puste.Odvedoše ga u stranu. Dok smo se mi bavili ostalima i pomagali im da se izveru iz jame, on, kukavac, nekud odtumarao onako poluslep kroz šikare i tek kad smo odmakli od jame, primetismo da ga nema. Saznao sam kasnije da je Miško te noći nekako dotumarao do sela, ali su ga komšije Hrvati sutradan našli u nekoj pojati, ponovo ga onako nagrđenog i ranjenog mučili i pravili sprdnju sa njim, da bi ga na kraju odveli i dokrajčili na Barjaku.

Ubijali i decu i starce

Za razliku od Milana Rosića, koji je imao sreću da preživi i izbavi se iz jame Bikuše, niko od njegove porodice nije preživeo pokolj koji su ustaše napravile u Čelebiću: stradali su mu otac Todor, majka Milica, sestre Božica, Ljubica i Marija, brat Momčilo kao i porodice dva njegova brata od strica Mitra i Boža. Ubijeni su Mitrova supruga Anica, desetogodišnji sin Rajko, petogodišnja ćerka Marija i sin Jovo star samo četiri dana, dok su uz Boža stradali njegova supruga Dušanka, sedmogodišnji sin Milojko, četvorogodišnji Vladimir i osmogodišnja ćerka Draginja. Ubijen je i Rosićev stric Antonije koji je imao 68 godina…