Povod za razgovor koji smo vam pripremili, sa pesnikinjom, pevačicom alternativnog benda Autopark i psihoterapeutkinjom Ognjenkom Lakićević je bio i više nego dobar. Njen pomenuti bend je nedavno nakon dugih 13 godina izbacio peti studijski album ,,LA REUNION“ koji je imao i svoju koncertnu promociju.
Možeš li nam više reći o procesu nastajanja. Na njemu se nalazi 12 pesama, koje su izlazile kao novogodišnji singlovi uglavnom, da li je to od starta bila zamisao da objavljujete sukcesivno i kada se nakupi dovoljno materijala da se to poveže u album, šta misliš o takvom pristupu objavljivanja pesama?
– Mi smo dugo, još pre pandemije kovida, želeli da objavimo taj album, gde bi naši singlovi našli svoj dom. Te pesme, smatram za nas važnim razglednicama sa oboda godine, svedočanstva o našem razvoju, ali i hronike i svedočanstva o svetu oko nas. Omot albuma je nekakva suština nežnosti, dok tekstovi govore o stvarima i svetu koji postaje sve teskobniji. Da imamo više para i vremena, objavljivali bismo češće albume. Zato u spoljnom svetu izgleda da se muzikom bavimo manje nego što je u stvarnosti.
Na sceni ste punih 25 godina, koliko i da li ste se promenili s vremenom, i na ovom kao i na prethodnim albumima dominira emaptičnost prema okolini, zapitanost nad životom, lična borba i saosećajnost u rastrzanom društvu. Šta je zapravo vaš zaštitni znak kroz sve ove godine, možda da nam ponudiš recept za trajanje, imate i lepu bazu fanova vašeg rada.
– Recept za trajanje je da postoji stabilna baza, u ovom slučaju smo to prvenstveno Nikola (Berček prim.aut.) i ja kroz sve ove godine, koji delimo ljubav prema muzici, kao i zajedničke vrednosti i etiku. Naravno, recept za trajanje nije nužno isti kao i recept za uspeh. Drago mi je da si primetio taj naš zaštitni znak, to su vrednosti koje delimo i kao ljudi.
Uporedo sa tim, ti gradiš karijeru u više pravaca. Mnogi te prepoznaju po tvom pesništvu/zbirkama poezije, poznato je i da održavaš radionicu kreativnog pisanja, a od skora si ušla i u psihoterapeutske vode. Kako uskladiti to sve, u kojoj meri se svi ti pozivi preklapaju, šta je u osnovi svega toga?
– Moja karijera je smešna, ja sam večita učenica. Što dublje ulaziš u nešto, otvaraju se nova pitanja. Nikada dovoljno odgovora. Radionice za poeziju ne držim već neko vreme, sada već ima dovoljno ljudi koji su u međuvremenu krenuli to da rade, a ja sam tokom edukacije za psihoterapeute krenula da vodim neke drukčije grupe, delom psihoedukativne, delom grupe podrške, a počela sam i sa psihoterapijskom praksom. Umetnost i psihoterapija su u mojim očima izrazito povezane, obe predstavljaju nekakvu obradu stvarnosti, zapitanost o onome iznutra, samo sa drukčijim parametrima i drukčijeg stila. Neki veliki pisci su bili i veliki psihoterapeuti, uzmimo samo Dostojevskog, na primer, ili Čehova. Sam Frojd je zapisao “Gde god da sam otišao, otkrio bih da je pesnik bio tamo pre mene.” Nadam se da je ova rečenica dovoljna da pojasni povezanost, a opet, nije isti način na koje pomažu.
Za većinu umetnosti i bavljenje njom se može podvući da je to i autoterapija, lična higijena prosto da se ostane sa glavom iznad vode u sveopštoj poplavi informacija i društvenih kretanja, kako uspevaš da se sakriješ od te buke koja vlada na svakom ćošku?
– Pitam se da li je preveliki teret za umetnost da bude terapija i otklon od realnosti, a bojim se da bi to moglo da utiče i na kvalitet te umetnosti. Pre bih rekla da je ta lekovitost njena nuspojava, za onog ko stvara i za onoga ko je konzumira, a lepota, oplemenjivanje, podsticanje na razmišljanje, mekoća srca, osvešćivanje na različite teme, sve je to isprepletano. Naši problemi su najveći u našem svetu, umetnost je veća od našeg sveta.
Pomenuli smo tvoje pisanje, imaš više izdatih zbirki šta je u tvom primeru pokrenulo taj proces stvaranja/izražavanja, i da li se muzika sama nadovezala ili je prvo došla reč?
– Hronološki u mom životu je prvo došla reč, ali sada stvaram obrnutim procesom, prvo čujem muziku koja mi nešto govori, a ja onda to što čujem prevedem u reči.
Veoma su jaki i tvoji mladalački zapisi/dnevnici u kojima si beležila šta ti se dešavalo u odrastanju, a to smo čitali na tvom profilu na fejsbuku, što je izazvalo oduševljenje među tvojim pratiocima. Šta misliš o tom „fejsbuk izdavaštvu“ deljenju priča sa prijateljima poznanicima, imaš li u planu da tu formu dnevnika objediniš u nekom romanu gde bi se prelivali ti zapisi sa poezijom i da li razmišljaš i o proznim redovima?
– Ima svačega u tom izdavaštvu društvenih mreža, svakakve književnosti i neknjiževnosti, ali za sve će se naći neka publika, pretpostavljam. Što se planova tiče, nedostatak vremena utiče na detaljnije planiranje, jednom kad odem u penziju možda uradim sve to. Ili, možda, baš ne uradim ništa.
Dosta je značajan i tvoj angažman u kreativnoj radionici pisanja koja je iznedrila dosta novih autora koji su izašli iz anonimnosti, a neki od njih već imaju solidne karijere i izdate zbirke. Koliko ti je važan taj odnos, to prenošenje znanja na mlade autore, njihov glas, šta si naučila iz tih mentorskih vođenja i kakav stav moraju da imaju novi autori, kako da se osnaže i da kasnije kao takvi budu prepoznatljivi?
– Ovo je kompleksno pitanje, ali ne mislim da iko išta mora osim da ima svoj izraz i radnu etiku. Na radionici sam htela da podelim svoja otkrića, da pisanje nije samo skica prve ruke, već je to tek uvod u pisanje, kao i da čovek mora malo da prevaziđe sebe da bi zapravo bio autentičniji. Ono što je impulsivno i na prvu loptu je zapravo najčešće navika, odsustvo sebe. Ali, od 2014. kada sam počela sa radionicama, svet se dosta otvorio ka poeziji, tako da mislim da više nisam potrebna ja da podstičem ljude da pišu. A i mene ponekad ne treba slušati, ja sam veoma anti-karijeristički nastrojena, a očekujem previše uloženog rada. Ali samo jer je zabavno i jer su to predivne eksplozije otkrića, ne jer se ložim na mučenje drugih.
Pomenuli smo da nosiš zvanje i psihoterapeuta. Odakle dolazi interesovanje za te oblasti, iz tvojih objava na društvenim mrežama se može videti i tvoje zalaganje za vrednost tih polja, kako bi shvatili sebe i okolinu i kako bi napredovali.
– Ako neko želi da vidi konkretne ilustracije posledica nelečenih trauma, nek pogleda kako izgleda današnji svet. Zli su nezaustavljivi u svom zlu i pohlepi. A da podsetim, i oni su bili deca. I neko im nije dao dovoljno ljubavi ili sigurnosti, te su oni dobijeno prosleđivali dalje. Udruženo sa moći i još nekim faktorima, stvari se otimaju kontroli. Zlostavljač je najčešće bio i sam zlostavljan. Toliko je ironično koliko se obrasci ponavljaju. Nama je dužnost da upoznamo sebe i rešavamo svoje traume da ne bismo krvarili po drugima, po partnerima, a posebno je drastičan, a neverovatno rasprostranjen primer – po deci. Onda se deca čitavog života ili leče od tih posledica neodgovornog i nezrelog roditeljstva, ili ne žele da pogledaju u to i prosleđuju traumu dalje.
Kako iz tog ugla i sa novim psihološkim saznanjima gledaš na svoj dosadašnji rad. Da li ti je to osvetlilo ili banalizovalo neke ranije napisane i izvedene motive u tvojoj poeziji i da li ti novi uvidi sada utiču na sameravanje onoga šta ćeš staviti u stih i uopšte, da li i na koji način sve to utiče na tvoje pisanje sada?
– Nesumnjivo bih neke stvari sada drukčije napisala, s ovim znanjem, ali to je bilo najbolje što sam tada umela, i nije to bilo uopšte loše, sasvim je normalno da si napredovao s prolaskom vremena, da imaš veće veštine samorefleksije, kao i nekog šireg povezivanja.
Možda do sada nismo pomenuli tvoju veliku empatičnost prema životinjama, kućnim ljubimcima, tvoju urođenu senzitivnost, i donekle impulsivnost kao odgovor na nepravde u društvu. Kako ljudi slični tebi koji jako osećaju među koje spadam i ja, mogu da prežive doslovno, kada smo napadnuti agresivnošću koja vlada, da li je kultura i stvaranje ta neka odbrana/štit?
– Volim i poštujem sve životinje, ne samo one koje smo pretvorili u domaće, ili u ljubimce. Trudim se da ne diskriminišem. Mi bi trebalo da se brinemo o životinjama, one su naša odgovornost, ali mi smo se toliko odrodili od prirode da to počinje da nam dolazi glave. Što se tiče ovog pitanja vezanog za preveliko osećanje okruženja, nemam neki recept, osim da osećajni prihvate svoju osećajnost i neguju svoju kreativnu, kao i pomažuću stranu. Moramo da integrišemo postojanje zla u istom ovom svetu u kojem postoji lepota i dobrota, a onda i da se borimo protiv njega.
Pošto će ovaj intervju završiti u odeljku kulture na našem sajtu voleo bih da čujem tvoje mišljenje o kulturi danas, šta za tebe ona predstavlja. Kako ti izgledaju kulturni sadržaji koji se plasiraju, ima li ih dovoljno i kakvi mediji treba da budu i uopšte rad takvih portala. Entuzijasti koji to vode na šta da stave fokus i kakva povezivanja treba da ostvare?
– Još jedno dobro pitanje, ali ne znam da li znam odgovor. Kultura je danas svedena na atraktivno i na klikbejtove, za mene tu nema mnogo toga atraktivnog. Ja bih volela da medije zanima kvalitet, da nameću nekakav standard, i da autori, kritičari, izdavači nisu svi jedna ista ekipa (niti da su ikakve ekipe, daleko bilo zavađene), kao i da u medijima ima prostora za otporom ka opresiji svake vrste (uključujići o onoj prema životinjama), ali ovo ostalo izlazi iz domena onog čime se ja bavim, a ne bih volela da se tripujem da sam stručnjak za sve.
Za kraj ovog razgovora nam možeš dati neke preporuke šta da čitamo, slušamo, pogledamo, istražimo. Imaš li neko omiljeno delo koje te je baš ispomeralo iz temelja ili omiljenog pesnika, autora?
– Poslednjih godina me je najviše dotakao rad kanadskog muzičara Dan Bejara koji radi pod nazivom Destroyer, i to volim svakome da preporučim. Muzika – svaki album različit, tekstovi koji me podsećaju na T.S Eliota, njega slušam kada bih da razmišljam, a kada mi ponestane snage, slušam art pank iz Bruklina, Les Savy Fav. Treba čitati Kucija, ’’Životi životinja’’, kao i sve knjige o drveću Petera Volebana. Treba pogledati poslednji film Dejvida Atenboroa, „Ocean“. Spektakl totalni, ogromna istina o životu kakav danas živimo. Treba učiti o životinjama, treba ih razumeti, tako upoznajemo sebe i svet, mi smo jedan svet.
