Emotivno i bolno opraštanje Đorđa Sinija, italijanskog kompozitora i pijaniste, od nedavno nastradalog muzičara, violončeliste orkestra RTS-a Dušana Stojanovića. Ovo je ujedno i ispovest o jednom dugoročnom i lepom prijateljstvu koje je ostalo da sada Đorđo u sebi nosi kao uspomenu.
– Duboko me je dirnuo gubitak Dušana Stojanovića, odličnog violončeliste RTS-a. Pored muzičke saradnje koja nas je držala zajedno od 1995. godine, postojalo je i duboko prijateljstvo, koje je naše susrete i zajedničke nastupe učinilo još značajnijim. Još uvek se sećam koncerata koje smo zajedno održali na Kolarcu, pod bombama u Beogradu. To su bili teški trenuci, ali intenzivni i nezaboravni. Gledali smo se u oči i, bez reči, shvatili smo da je rat bio i ostao apsurdan, a muzika naša pobeda. Ja, Italijan, iz zemlje iz koje su poletali avioni da bombarduju Beograd, i on, Srbin ponosan na svoju zemlju, grlili smo se posle koncerata, kao znak međusobnog poštovanja i prijateljstva. Vežbao sam za klavirom sa „Beogradskim kvartetom“, Dušanom Stojanovićem na violončelu, Nevenkom Tatić na violini, Božidarom na violini i Dejanom Rokvićem na violi. Bili smo toliko bliski i ponekad smo rizikovali živote da bismo vežbali uz svetlost sveća, jer su bombardovanja bila intenzivna i uništila su elektrane. Uprkos svemu, nastavili smo da držimo koncerte – ističe Sini.
– Još uvek se sećam turneje koju sam im organizovao u Italiji sa kvartetom, sa muzikom Respigija, Šostakoviča i Jugoslava Bošnjaka. Došli su u Veneciju na koncert Društva Alberto Fano i druge koncerte, uključujući i jedan u vojnoj bazi Istrana. „Beogradski kvartet“ je svirao za mir, sa klavirskim kvintetom Otorina Respigija, znak plemenitosti samih Srba. A onda 1998. godine koncert sa Beogradskom filharmonijom u teatru Feniće u Veneciji; tada smo poslednjim letom otišli za Beograd, a onda je počeo rat na Balkanu. Koliko sećanja, koliko je bila velika želja Dušana Stojanovića da stvara muziku, osoba sa plemenitom i osetljivom dušom. Još uvek se sećam koncerata sa Kvartetom u Skupštini, u parlamentu Beograda, u prisustvu tadašnjeg italijanskog ambasadora Rikarda Sese, koji je pokušavao da promoviše mir kroz muziku. Veoma je cenio Kvartet. Mnogo koncerata je bilo u tom periodu. Izvire još jedno sećanje, bila je 2001. godina, taj koncert je održan u Italiji za ministra Fabrija i Andreotija sa horskim orkestrom RTS-a. Gde sam dirigovao Rekvijemom Đuzepea Verdija, Dušan Stojanović je svirao sa mnom kao prvo violončelo, koncert kao epilog i kraj rata na Balkanu. I na kraju, bilo je to pre mnogo godina, zajedno na Kolarčevoj pozornici 2021. i sa Biničkim, orkestrom Ministarstva odbrane; Beogradski kvartet je svirao Elgara. Predali smo skulpturu anđela mira, delo umetnice Beti Gobo, Narodnom muzeju. Dragi Dušane, pratili smo se muzikom u mnogim nezaboravnim godinama, za naš jedini cilj, moć muzike za mir. Hvala ti, dragi Dušane – naglasio je u oproštaju Sini.
