Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kom su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti mejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
U nastavku svog svedočenja pred Komesarijatom za izbegle i preseljenike 1942. godine, Relja Bilanović je izneo još potresnih, gotovo neverovatnih događaja tokom njegovog boravka u logoru Jasenovac.
Prvo veće masovno ubistvo kome je prisustvovao bilo je grupe hrvatskih mladića iz Zagreba.
Krvolok Miloš
“Jednoga dana u novembru bio sam određen sa još devetoricom drugova da prenesem na groblje neke leševe. Stali smo nedaleko jedne kamare drva, koja se nalazila kraj stražara. Dok smo mi tu stajali dovedena je jedna grupa bolje odevenih omladinaca Hrvata. Oni su toga časa tek prispeli u logor. Ćutali su i očigledno nisu ni slutili šta ih čeka. Dovela su ih dvojica ustaša, a odmah za njima je došao i krvolok Ljubo Miloš, poručnik i upravitelj logora. On je visok mladić, ima bujnu crnu kosu, nosi naočare, lica dosta lepa, ima kreštav glas, gotovo ženski, snažan čovek i uopšte naočit. Često sam ga viđao kako se pred kancelarijom smeje sa ustašama i vrlo često se igra svojim psom vučjakom. Rodom je iz Ljubuškog u Hercegovini. Vele da je pravnik. Ustaše su naredili ovim mladićima, da se poređaju jedan do drugoga, lica okrenuti prema kamari drva, koja je od njih bila udaljena oko 20 metara. Tada im je iza leđa pristupio Ljubo Miloš sa jednim od ustaša. Stao je na četiri do pet metara iza njih. Ustaša mu je dodao pušku iz koje je on počeo redom da puca na omladince. Obarao je jednog po jednog i oni su se bez glasa rušili mrtvi na zemlju. U ponekog je pucao po dva puta, drugi put je opalio iz neposredne blizine u lice, kada je žrtva već pala, a pri tom se svaka okrenula oko sebe nakon prvog pucnja i pala na leđa. Razume se da mu je tako unakazio lice, a pri tom se cinički smejao. Kad je ispraznio jednu pušku, ovaj ustaša mu je dodao drugu napunjenu i sa njom je nastavio da ubija. Za desetak minuta poubijao ih je sve, našto smo ih mi tada odneli na groblje gde smo ih predali grobarima da ih sahrane. Pre toga skinuta su sa njih do gola sva odela i rublje kao i obuća.”
Kako je tog novembra 1941. godine zbog nadošle vode poplavljen Logor 2 Jasenovca, stiglo je naređenje da se taj deo baraka sa oko 450 Srba i 500 Jevreja premesti ili u Logor 1 u selu Krapje ili Logor 2 u Bačičevu fabriku.
Nestali u vodi
“Od svih tih koji su preseljeni, na stotine su poginuli prilikom preseljavanja, a oni koji su preseljeni u Krapje, svi su na katolički Badnjak poubijani. U logoru broj 2 ostalo nas je 80 Srba, koji su dobili dužnost da rasture logorske barake i prenesu materijal na cestu, udaljenu oko dva kilometra. U toj baraci ostalo je još oko 15 Jevreja, koji su bili bolesni i nisu mogli da presele. Njih su ustaše poubijali pred nama letvama, kočevima i bodežima, našto smo ih mi sahranili. Odmah smo počeli da rušimo barake i da prenosimo građu. Docnije nam je došlo u pomoć još 16 Jevreja. Bio je to strašan posao.”
Bilanović je naveo da su tokom tog posla četvorica Srba iz Karlovca pokušala da pobegnu. Ustaše su ih sustigle posle desetak kilometara i dvojicu ubili na licu mesta, a dvojicu žive vratili u logor.
“Tada su postrojili nas oko 140 Srba i oko 200 Jevreja, većinom staraca, koje su tih dana doveli iz Sarajeva. Stajali smo oko pola sata u vodi do kolena, dok su nas prebrojavali, da utvrdi da li smo svi na broju osim one četvorice. Kad su to utvrdili ubili su pred nama onu dvojicu živih begunaca i to motkama. Nas su kaznili time što su nam naredili da po onoj studeni plivamo oko celog logora tj. oko žice kojom je logor bio ograđen. Trebalo je preplivati nešto preko 200 metara. Sada se sećam da je to bilo na 21 novembra, na Aranđelovdan, na moju krsnu slavu. Lepa mi je bila slava! Plivanje je trajalo oko pola sata. Kad smo se nakon plivanja prebrojavali, videli smo da su 72 čoveka ostala u vodi. Izdato nam je naređenje, da opet idemo u vodu i da ih tražimo. Težak je to bio posao, kad se ima na umu, da je voda bila često duboka preko vrata. Tražili smo nesretnike i kako su bili svi ukočeni, polumrtvi i mrtvi, morali smo ih odnositi u već iskopanu raku, naslagati ih tako, da noge jednoga budu pored glave drugoga, točno kao sardine. Bilo je mnogo živih i još pri svesti. Mi se nismo smeli obazirati nego smo ih morali sve zatrpati zemljom.”
Odela kao kamen
Relja Bilanović je u periodu od 27. februara do 30. marta 1942, zajedno sa još 12 drugih logoraša bio pošteđen svakog rada u Jasenovcu. Objasnio je da su tada dobijali i dvostruke porcije hrane, a čuvari su se prema njima ponašali “čovečnije” nego prema drugima.
“Prilikom odlaska iz logora dobili smo iz magacina odela i obuću, koja je i sada na nama jer smo svoja stara odela i obuću morali da predamo prilikom preuzimanja drugog. Ova su nam odela teška kao kamen, jer potiču od poubijanih naših drugova, i jedva čekamo da ih se rešimo. Da su baš od poubijanih ljudi ja to znam, jer sam ih slagao baš u one magazine iz kojih smo ih dobili.”
Brunova partija
“Naša je grupa bila pod direktnom komandom “logornika” zatočenika, Jevrejina, Bruna Dijamantenštajna iz Zagreba. On je upravljao celim logorom kao šef interne uprave, i ima velike privilegije. Inače je ispravan čovek i nije pravio razliku između Jevreja i Srba. Po njemu je naša grupa prozvana ‘Brunova partija’. Kako se vidi iz svega što sam do sada rekao, naša je grupa imala i suviše posla. Stoga nismo morali da polazimo u ‘nastupe’ tj. zborove, koji su često bili i vrlo opasni, jer su se tom prilikom vršila odabiranja onih, koji su uglavnom radi ‘čišćenja’ logora, trebali da budu poubijani. Slažući ovako ove stvari pobijenih, ja sam često poznavao koje ubijen i kojom prilikom.”
