Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kome su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti mejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
Komesarijat za izbeglice i preseljenike oformljen pri tadašnjoj vladi Milana Nedića u okupiranoj Srbiji već od 1942. godine je počeo da sakuplja izjave svih Srba koji su uspeli da prežive pakao Jasenovca. Objedinio ih je direktor Muzeja žrtava genocida Veljko Đurić Mišina u zborniku “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica”.
Vojislav Prnjatović, Srbin iz Sarajeva koga su ustaške vlasti posle torture u Jasenovcu pustile i prebacile za Srbiju, u nastavku svog svedočenja govori o svemu što je video.
Pravoslavna baraka
Prnjatović objašnjava da se deo logora u kome je bio smešten nalazio na imanji i delu fabrike predratne firme “Bačić i drugi”, te da su postojale tri velike barake: dve za Jevreje i jedna “pravoslavna” u kojoj je zatekao 450 Srba.
“25. decembra, dakle sutradan po našem dolasku, stigla je jedna grupa zatočenika Srba iz Pakraca. Od njih je 36 poubijano odmah pri dolasku u ‘tabor’ kao i ona grupa prilikom našeg dolaska. Od 20 preživelih koji su dovedeni k nama u baraku, doznali smo da je među ubijenima bio neki sudija iz Pakraca, a kome se više imena ne sećam, i neki Marković, čiji je brat sa dva odrasla sina preživeo i došao u logor. Docnije, sredinom januara, umro je od bolesti i iznemoglosti i taj drugi Marković, dok mu je stariji sin ubijen krajem januara za vreme bolovanja u bolnici, a mlađi je završio život na isti način kao i stariji brat sredinom februara. Ubijanja u masama vršena su obično pred zgradom uprave logora, koja je udaljena od naše barake, oko 500 metara. Stoga docnije nismo videli ovaka ubijanja, ali smo o njima redovno doznavali od onih koji su preživeli pokolje, pa došli k nama i od ‘grobara’ tj. onih zatočenika, koji su bili određeni, da pobijene sahranjuju.”
Masovne likvidacije
Prnjatović je opisao i da su masovna streljanja vršena na samom groblju.
“Posle 25. decembra pa sve do kraja januara stizale su iz dana u dan iz raznih mesta u Hrvatskoj pojedine grupe zatočenika, bili su to uglavnom Srbi, donekle Jevreji, a bilo je nešto Hrvata i Muslimana. Međutim, ustaše su se držale principa da u logoru ne sme biti više od 1.000 zatočenika jer se samo toliki broj mogao redovno uposliti. Kako je priliv zatočenika bio, razume se, daleko viši, ustaše su ih bilo prilikom dolaska, bilo docnije s vremena na vreme ‘likvidirali’. One grupe, koje sam malo pre spomenuo gotovo odreda su sve poubijane pred zgradom uprave logora odmah po dolasku i to uglavnom na groblju. Pošto bi ih pred zgradom uprave poređali, kao i nas, povezali ih međusobno žicom za ruke i odveli ih na groblje. Tu su morali da legnu potrbuške u već ranije iskopane jame duge 100 do 200 metara, široke 2 metra a duboke samo 50 santimetara, radi tamošnjeg podvodnog terena. Zatim bi ustaše uzele drvene maljeve i sekire, te bi zaređali od zatočenika do zatočenika i razbijali im maljevima lobanje ili bi ih raskolili sekirom, a boli su ih i bodežima. Kad ih tako sve poubijaju onda pošalju na groblje ‘grobare’ koji tada zatrpavaju leševe zemljom. To se događalo svakog dana od 25. decembra do kraja januara. Ne znam koliko je na taj način ljudi pobijeno ali prema prikazu ‘grobara’ negde između 3.000 i 4.000 hiljade ljudi “, ispričao je Vojislav.
Sadistička klanja
“Prilikom klanja ponavljali su se uvek isti prizori i iste strahote, kao što sam ih opisao ranije. Oni koji prisustvuju klanju svojih drugova ne smeju nikakvim spoljnim znakom da pokažu neko zgražanje ili strah, nego moraju na silu da se prave ravnodušni. Jer čim ustaše primete ma i daleku senku uzbuđenja kod zatočenika, odmah mu pristupaju i sadistički završavaju s njime. Naročito se ustaše – ubice krvoločno obaraju na bosanske seljake, koji im upadaju u oči svojim gunjevima i šalovima, oko glave, a koje smatraju naročito četnicima i odmah ubijaju. Pored toga ne izlaze živi iz takvog pokolja ugojeni ljudi i naročito koji su malo bolje odeveni. Jer ustaše principijelno uništavaju srpsku inteligenciju”, opisuje Prnjatović.
Školovani ljudi
“Od svih pobijenih ne sećam se nijednog imena jer su pobijeni odmah prilikom dolaska u logor i iz istog razloga ne sećam se ni jednog imena od onih 19 zatočenika iz Zagreba, koji su poklani prilikom mog dolaska u logor. Samo po pričanju ‘grobara’ mogu da reknem da je većina pobijenih iz boljih krugova, školovanih ljudi, što se dalo zaključiti po njihovom izgledu i odelu”, ispričao je Prnjatović.
