Kada razmišljaju o budućnosti – ispitu na koji treba da izađu, pregledu kod doktora ili nekom važnom putovanju – neki ljudi automatski zamišljaju najbolje moguće ishode, dok drugi pripremaju planove za najgori scenario.
Međutim, istraživanja sve više pokazuju da razlika između optimista i pesimista možda nije samo u stavu, već u samom načinu rada mozga.
Optimisti su na istoj “frekvenciji”
Novo istraživanje naučnika sa japanskog Univerziteta “Kobe”, objavljeno u prestižnom časopisu “Proceedings of the National Academy of Sciences” (PNAS), otkrilo je da mozak optimista funkcioniše na iznenađujuće usklađen način.
Kada zamišljaju budućnost, optimistični pojedinci pokazuju vrlo slične obrasce moždane aktivnosti u delu zaduženom za emocionalnu obradu i planiranje – medijalnom prefrontalnom korteksu (MPFC).
Nasuprot tome, mozgovi pesimista deluju različitije i nepovezanije.
Naučnici su u studiji povukli paralelu između zaključaka svog istraživanja i slavne rečenice Lava Nikolajeviča Tolstoja sa početka knjige “Ana Karenjina”: “Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.”
Na sličan način, pišu istraživači, “svi optimisti nalik su jedni drugima, dok svaki pesimista razmišlja o budućnosti na svoj način”.
Prvi autor studije, psiholog i neuronaučnik Kuniaki Janagisava, kaže da “optimisti kao da koriste zajednički neurološki okvir za organizovanje svojih misli o budućnosti, što verovatno odražava sličan stil mentalne obrade, a ne identične misli”.
“Bukvalno su na istoj talasnoj dužini”, dodaje on.
Snimanje optimizma i pesimizma
Istraživanje je obuhvatilo 87 učesnika koji su najpre ispunili psihološki upitnik za merenje optimizma, a potom učestvovali u skeniranju mozga funkcionalnom magnetskom rezonancijom (fMRI).
Tokom snimanja zamoljeni su da zamišljaju različite moguće scenarije iz svoje budućnosti – pozitivne, neutralne i negativne, uključujući i teme povezane sa smrću.
Cilj je bio otkriti kako njihov mozak reaguje na različite emocionalne percepcije o budućnosti.
Optimisti bolje razlikuju pozitivne i negativne događaje
Rezultati su otkrili da mozak optimista pokazuje ujednačene obrasce, ali i veću sposobnost razlikovanja između pozitivnih i negativnih događaja.
Ta razlika nije izražena kod pesimista, što može upućivati na emocionalnu zbrku ili manju otpornost na stres.
Janagisava sugeriše da takva “čišća” emocionalna obrada možda optimistima pomaže da ostanu psihološki otporni jer negativne scenarije percipiraju na apstraktniji i manje konkretan način.
– To ne znači da optimisti zamišljaju istu budućnost, već da njihov mozak na sličan način struktuira pozitivne i negativne informacije. Dakle, ne misle isto – ali razmišljaju na sličan način – pojasnio je Janagisava.
Moguća objašnjenja razlike
Nameće se pitanje zašto su reakcije pesimista toliko različite od reakcija optimista. Prema jednoj teoriji pesimisti imaju širi raspon briga i doživljavaju budućnost kroz različitije emocionalne filtere.
Druga mogućnost, navodi Janagisava, jeste da optimisti dele zajednički okvir društveno prihvaćenih ciljeva i vrednosti – nešto od čega se pesimisti možda osećaju otuđenim, zbog ličnih uverenja, trauma ili socijalnih iskustava.
Naučnici zaključuju da optimisti možda zaista ne samo da vide čašu napola punu – već imaju mozak koji zna kako je održati punom.
Optimizam ne iskrivljuje stvarnost
Profesorica Liza Bortoloti, filozof sa britanskog Univerziteta u Birmingemu, komentarisala je da ovo otkriće dodatno potvrđuje kako optimizam ne mora biti oblik iluzije.
– Optimizam ne iskrivljuje stvarnost, već menja način na koji ona utiče na nas – rekla je ona.
Prema njenom mišljenju, dokle god pozitivan pogled motiviše osobu da teži ostvarenju ciljeva, on može biti korisna strategija. Ali, upozorava da neće biti delotvoran ako osobu učini nespremnom za izazove.
Ne treba izmišljati pilulu za sreću
Profesor Srećko Gajović, neuronaučnik sa Biomedicinskog istraživačkog središta Šalata (BIMIS) Medicinskog fakulteta u Zagrebu, smatra da ova studija pokazuje snagu današnjih tehnologija snimanja mozga, ali i matematičke analize dobijenih podataka.
– Ako bismo prihvatili ovakvo snimanje kao biološki znak kako mozak obrađuje ono što nazivamo optimizmom, to znači da bismo mogli da merimo individualni nivo optimizma. Ovo bi omogućilo da zamislimo društvenu ili medicinsku intervenciju kojom bi osobe postajale “više” optimistične – kaže Gajović.
Premda na prvi pogled može izgledati privlačno uzeti “pilulu” za optimizam i povisiti kvalitet života i povećati nivo zdravlja, to je istoo toliko i zastrašujuće.
– Shvatanje optimizma kao pozitivnog svojstva osobe, a pesimizma kao negativnog svojstva, vrlo je dvosmisleno – kaže on.
Naprotiv, studija to veže sa srećnim i nesrećnim porodicama, povlačeći paralelu da su “optimistične” slike mozga uvek iste, dok su “pesimistične” na različite načine izobličene.
Ovo nametanje standarda kako bi neko trebalo da se oseća i ponaša, čak i kakav bi mozak trebalo da ima, ukazuje na budućnost u kojoj na “sličnoj frekvenciji” sa sebi sličnima proizvodimo pozitivne osećaje.
Optimizam time postaje zadato stanje, a čovečanstvo je tu pozvano u borbu protiv kako “negativnih” ličnih svojstava, tako i “negativnih” mozgova.
– Zaključio bih ovo ipak u maniru optimista, da bi ovakva ozbiljna istraživanja trebalo više da nas zabavljaju nego zabrinjavaju, kako bi se posle letnjih odmora svi vratili u svoje sredine puni optimizma potrebnog za nove radne pobede – poručio je Gajović.
