Stih, uzet pojedinačno, samo je kratak trenutak u postojanju. Međutim, njihovo pažljivo osmišljeno spajanje, traje duže od života, naročito ukoliko ih stvara pesnik koji sme i ume da zaviri u dušu i opiše je verno.
Takva je poetika Aleksandra Stojanovića Kana, pisca i esejiste, čiju poetsko-proznu zbirku “Pobuna u doba samoće” karakteriše snažna imaginacija, introspekcija i kritičko sagledavanje stvarnosti. To su alati kojima autor stvara likove koje voli, koji su deo njega i one druge, koji su mu strani i neshvatljivi.
Stojanović piše u ime duše i dopire do srca čitalaca na jednostavan način. On ume da prepozna svako osećanje i da ga pravom rečju, obuče u strofu. Stihovi ga vole, a on njima ljubav uzvraća slikanjem života oko sebe i u sebi, što u svojoj biti, nije lak zanat. Taj poduhvat zahteva ne samo emocionalnu pismenost, već i temeljnu iskrenost, što pisac pokazuje u svojim delima.
Tematsko-motivski repertoar “Pobune u doba samoće” obiluje toplinom prema čoveku. Na stranama knjige, naprosto, život sam govori i stvara se pred očima čitalaca: slike autorovog rodnog grada, modrih reka i planinskih vrhova, samotnih šetača, izgubljenih mornara, zaljubljenih parova, mističnih devojaka, ali i obrisi tuge, nostalgije i žustre kritike, kako to pesnik kaže, “frivolne i dekadentne stvarnosti”.
Stihovi su bogati radnjom, promišljanjem likova, a ponegde i dijalozima i humorom.
Stojanovićev autentični stil je indikator zrelog pesnika, nekog ko po temama koje obrađuje i načinom na koji to čini, pripada nekom drugom vremenu i nekoj drugoj književnosti.
Motivi prisutni u rukopisu su oni iz našeg životnog miljea i svakodnevice: oni govore o pesniku koji je večni istraživač čovekove sudbine, o filantropu koji veliča najnežnije vrednosti u nama i strogom profesoru koji oštro kritikuje gluposti i zablude.
Zbog svega toga, rukopis uistinu liči na poetsku biografiju i izaziva duboku refleksiju o postojanju.
Stihovi su promišljeni i odraz su piščeve mudre ravnoteže. Teme koje pisac čuva u poetskom kovčegu trasiraju put čoveku iz naroda, koji se identifikuje sa prirodom i svemirom.
Stihovi su preplavljeni metaforama, slikama i emocijama i spona su univerzalnog i individualnog, što “Pobunu u doba samoće” istinski čini štivom koje treba pročitati više puta, a Aleksandra Stojanovića, pisca pred kojim je velika budućnost.
Književno stvaralaštvo
Stojanović je autor više priča, pesama i eseja, kao i knjiga “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće”, rukopisa koji su bili u užem izboru za neke od najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji i regionu. Dobitnik je treće nagrade na osmim Drinskim književnim susretima u Zvorniku za zbirku priča, a nagrade i priznanja za prozu i poeziju je dobijao u Mrkonjić Gradu, Srebrenici i Kostolcu. Njegova dela su zastupljena u preko dvadeset književnih časopisa i zbornika u zemlji i regionu, a knjige je promovisao u više gradova i mesta u Srbiji.
