Vladimir Dumitru, devetogodišnji dečak, prolio je more suza iznad belog kovčega u kom je bio mrtvi Mihajlo, koga je u desetoj godini vozač juga G. S. pregazio na pešačkom prelazu dok ga je majka vodila u školu.
– Pustite me da vidim brata – molio je Vladimir, a njegov deda Garfur sklonio je pokrov sa kovčega.
|
Prazna klupa |
Pogled na maleno telo bio je previše za rođake, pa su padali u nesvest i Hitna pomoć nekoliko puta morala je da im pomaže. Najgore je bilo dečakovoj majci Nusreti, koja se četiri puta onesvestila.
– Moj Mihajlo ubijen je kao kuče, a taj koji je vozio kazao mi je: "Šta ti sad mogu?". Još je i kola pomerio pre dolaska policije kako bi prikrio tragove. Dozivala sam: "Ljudi, dete mi umire. Pomozite!" Automobili su prolazili, niko nije hteo da priđe – kukala je nesrećna majka.
Dečakov deda po ocu, Milorad Dumitru, srušio se kada je čuo za tragediju. Drugu za godinu dana, otkada mu je iznenada preminuo sin Saša (37), Mihajlov otac.
– Da sam bio na licu mesta preklao bih ga, meni život više ne treba. Mihajlo je bio divno dete. Njegov glas, dok mi je čitao iz knjige, umirivao me je. Mogao sam s njim tako da sedim dan i noć – tiho priča Milorad.
